Flying man’s blog

Cim Marfi umesa prste sve sto se isplanira mora malo da se iskomplikuje. Vece pre polaska u avanturu skoknem do grada na koncert grupe Kerber i tu se vec izdesavaju lepe ali nezgodne stvari. No sve u svemu, da ne davim previse zavrsim u jednom lokalu gde sam izmedju ostalog alkohola u cetri ujutru okajavao grehe tekilom. (Pa kad malo bolje i razmislim u pohode se i krece ciste duse ;o)). Normalno vec u startu kasnim sa pripremama,a uz to imao sam i obaveze koje sam morao pre avanture da zavrsim.

SUBOTA 2. SEPTEMBAR
Pozurim ti ja tako mamuran, spakujem opremu, spakujem alat u auto, svratim po drustvo i pravac na izvrsenje radnih obaveza. Sacekaju oni mene dok ja zavrsim posao, i krenemo dalje jos par kilometara do mesta odakle treba da krenemo u osvajanje planine. Posle par sati pesacenja i malo pentranja pa stenama, uz predivne predele stizemo na planirani greben taman da uzivamo u zalasku sunca i napravimo fotografije i snimke. Tu ja skontam da mi je na pozajmljenom digitalcu riknula baterija i sve sto sam dalje slikao bilo je mobilnim telefonom i jos jednim starim aparatom.

Na svu srecu poneo sam i digitalnu kameru i sve to lelo snimio. Nastavljamo jos nekih stotinak metara grebenom i trazimo pogodno mesto za logor. Tih stotinak metara nosim i ranac mog prijatelja posto je on na izdisaju (Oba ranca po 15-tak kilograma). Zurimo sa postavljanjem satora i skupljanjem drva za vartu dok nas mrak zatice u poslu. Napravili smo ognjiste, zapalili vatru i polako uz rakiju i meze uz muziku sa plejera poceli sa pripremom vecere. A za veceru? Domaca rostiljska kobasica, malo gljive bukovace koje smo nasli uz put i sve to na zaru uz paradajz salatu. Ostatak noci provodimo uz vatricu, pijuckajuci pivo i uzivajuci u pogledu na osvetljena sela i put Paracin Boljevac kojim na trenutke prolaze manje ili vece grupe automobila i podsecaju na neku cudnu vatrenu zmiju. Cak sam se mrtav umoran uspavao pored vatre. Posle ponoci odlazimo u satore na spavanje. Logorovali smo na 1050 metara nadmorske visine.

NEDELJA 3. SEPTEMBAR

Budimo se oko osam sati, magla se polako dize iznad Bovanskog jezera, dok prvi zraci sunca obasjavaju mesto na kome smo nocili, odmorniji pristupamo pripremanju dorucka, pakovanju satora i normalno izivamo u pogledu, pravimo fotografije i snimke, mada ce uspomene i impresije zauvek ostati u nasim srcima. Kad smo se spakovali i pokupili otpatke krenuli smo ka zapadnoj tacki grebena, do koje stizemo posle dva sata pesacenja i pentranja. Oko nas pogled puca na sve strane, vidi se kilometrima daleko. Svuda oko nas su impresivne stene (vertikale i po nekoliko stotina metara) gde od pogleda na njih i sa njih zastaje dah.

Od zapadnog dela grebena krecemo ka vrhu Rtnja zvanom “Siljak” do koga GPS pokazuje jos 4 km vazdusne linije, sto je za nas znacilo jos nekih 6-7 km do vrha. Za taj put nam je tremalo jos nekih tri sata pesacenja uz cesta zastajkivanja da bi se divili panorami koja nas je okruzivala. Na vrh stizem oko 14 casova dok ostala trojica drugara stizu polako jedan za drugim u narednih 45 minuta. Upisujemo se u knjigu utisaka i dok se odmaramo i rucamo, stize i grupa planinara iz Beograda i mislim Kragujevca.

Krecemo ka naselju Rtanj, uz povremena zastajkivanja radi branja cuvenog Rtanjskog caja koji jedino uspeva na Juznim padinama Rtnja i to u pojasu izmedju 1000 i 1300 mnv. U naselje stizemo oko 18. casova gde ispijajuci pivo ispred prodavnice cekamo mog brata da dodje po nas.

U restoranu blizu nas na nekom veselju pevacica peva stihove ” Ovo je svet za pametnije, Ovo je put za neke hrabrije ….”, to mi i daje ideju za naslov ove avanture. U povratku kuci, dok se vozimo autom polako pocinjem da razmisljam o obavezama i teretima koji me ocekuju sa pocetkom nove nedelje. Ipak umoran i srecan vracam osmeh na lice jer znam da cu opet ponoviti ovu turu a vec sledeceg vikenda opet cu izaci u prirodu, bilo to letenje, planinarenje …

A sta je sa vama, ocete li da mi se pridruzite? Meni i ostalima koji zivimo sa prirodom!!!

Ja vas CEKAM!!!