Flying man’s blog

Dan 1.

Put Kruseva krenuli smo u petak oko 3. casova ujutru. Ekipu cine Edi i Rade iz Zajecara i Ja iz Boljevca.
Prvu pauzu pravima kod solidno sredjenog motela Predajane, gde pijemo jutarnju kafu i doruckujemo lepinju sa kajmakom i sunkom (toplo preporucujem).
Krecemo dalje, do granine i na samoj granici nema guzve. Granicu prelazimo na dobar dan, niko nas i ne gleda, samo udaraju pecate u pasose i pustaju nas da prodjemo.
Stizemo u Prilep gde se nalazimo sa nasim prijateljima letacima. Uz kafu i pice dogovoramo se da mi odemo do Kruseva da se smestimo i da se nadjemo oko 11 sati na poletistu.
Krusevo me osvaja na prvi pogled, mali gradic na nekih 1200 mnv, smesten izmedju vrhova kao u gnezdu. Lako nalazimo nase domacine jer je Edi vec gostovao kod njih.
Smestaj solidan i jeftin (oko 5,5 evra). Cim smo se smestili spustamo se do centar grada da bi kupili nesto za klopu, pice i krecemo na start.
Stigli smo prvi i dok razgledamo okolinu, polako pristizu i drugi letaci. Start je odlican, nalazi se na 1440 mnv i 800 metara visinske razlike, prostran i bezbedan za poletanje.
Spremamo se za letenje i polecemo, termika radi kao luda, tako da lako dolazimo da baze oblaka, pa cak i ulazimo u oblak (ja i jos po neki) mada je to zabranjeno.
Baza je taj dan bila na 1900 metara. Slecem promrzo posle dobrih sat vremena provedenih u vazduhu. Pakujemo se i ponovo na jos jedan start.
Ovaj put ostajem duplo krace jer mi je bilo bas hladno (zaboravio sam da ponesem od kuce kombinezon za letenje).
Uvece odlazimo do Prilepa gde sa lokalnim pilotima obilazimo lokale, ispijamo piva i klopamo na svakom mestu. (hrana je mnogo jeftinija nego kod nas).
Umorni, prepunih stomaka pivom i hranom vracamo se u Krusevo oko dva sata i bacamo se odmah u krevet.

Dan 2.

Ustajemo oko pola 8, posto je prijavljivanje za takmicenje zakazano za 9. casova. Spustamo se do grada da se snabdemo potrepsitama za taj dan, nalazimo se sa jedim prijateljem
koji je stigao drugim prevozom u Krusevo gde je sa svojim domacinom zaglavio do pola 5 u nekoj diskoteci. Odlazimo autom do poletista, ostavljamo ga tu i spustamo se do mesta gde je
dogovoreno okupljanje i prijavljivanje za takmicenje. Na tom mestu je ujedno i cilj za precizno sletanje. Zavrsamo prijavljivanje, uzimamo lunch paket i vec krecemo na nize poletiste
odakle se polece za takmicenje, jer je brzi retransport(bilo je predvidjeno 6 serija). Na takmicenju je bilo prijavljeno oko 46 pilota,pored Makedonaca, bilo je nas 12-14 iz Srbije,
bilo ne nekoliko Bugara, albanaca sa Kosova i mozda jos neko ali nisam siguran.
U prvoj seriji imamo malo bocnog vetra koji pravi malo poteskoca na poletanju ali nista strasno. Ja na sletanju zbog balona termike prelecem krug za dobrih 10-15 m.Ni edi ni rade nisu mnogo bolji.
Druga serija je sa istim vetrom, mada ima vise termike ali ovaj put iako smukom uspevam da sletim u krug ali jos uvek dosta daleko od centra ( 7m ),
ali ohrabren jer sam skontao kako je najbolje da se pridje cilju i sav srecan zurim u kombi na sledecu seriju.
Kad smo stigli na start vec je pocela treca serija ali bivamo zamoljeni da pricekamo malo sa poletanjem jer je navodno pojacao vetar na sletanju. U stvari ubrzo nam javljaju da se desila nezgoda i da
je takmicenje prekinuto. Spustamo se da cilja i raspitujemo se o nesreci ali sve sto saznajemo je odvezen u bolnicu i da je jos uvek bio ziv. Razilazimo se da bi se malo odmorili i sredili,
jer je unapred bilo dogovoreno da se svi okupimo na zajednickoj veceri koju su organizovali domacini. Ostatak dana koristimo da bi obisli Krusevo i u 20 casova odlazimo na zborno mesto u restoranu.
Tu saznajemo da je Toni Avramovski preminuo u bolnici. Vecera je ipak bila posluzena, mada nikom nije bilo do toga. Odatle smo otisli do jednog lokala, gde uz pice i salu (koliko je to moguce) pokusavamo da odagnamo tugu.
Drustvo je polako jedan po jedan odlazilo iz lokala. Edi i Ja ostajemo najduze u kaficu gde se upoznajemo sa konobarom , jos nekim lokalnim likovima i curama u nadi da kad dodjemo do stana toliko cemo da budemo umorni,
da cemo odmah da zaspimo i da necemo imati vremena da previse razmisljamo o nesreci.
Tako se oko 2. casa vracamo u stan i odmah lezemo.

Dan 3.

Nedelja 14.10. Dolazimo na start oko pola 11, opet smo prvi stigli. Na startu huva malo jaci vetar i dosta je hladno.
Pristizu i drugi piloti i polako se pripremamo za poletane. Kombinezon mi pozajmljuje jedam Makedonski pilot koji nece odmah da leti. Zahvaljujuci njemu ovaj put mi je mnogo toplije i lepse. Opet ulazimo u oblak,
sivu izmaglicu, osecaj je fenomenalan dok se sunce probija izmedju oblaka. Jednog momenta gubim iz vida pilota koji je iznad mene u oblaku. Sledece sta cujem je fijukanje kanapa kroz vazduh i odjednom ga vidim kako prolece
u spirali na dvadesetak metara od mene. Malo sam se najezio, sto od hladnoce sto od straha da se ne sudarimo. Na svu srecu sve je proslo u najboljem redu. Letimo jos malo posle sat i nesto slecemo u podnozje.
Odlazimo da se spakujemo i da se pozdravimo sa domacinima, pa idemo opet na start. Tu se nalazimo sa Edijevim prijateljima iz Bitola koji su dosli da se vide sa nama. Posle kratkog druzenja Edi montira kameru na kacigu kako bi
snimao lakse iz vazduha. Ja polecem prvi, Edi odmah zamnom da bi me snimao dok se Rade spusta kolima da nas saceka jer po sletanju krecemo nazad za Srbiju. Vrtimo se levo desno jureci termiku da bi se vinuli gore.
Posle petaestak minuta Edi odustaje i krece na sletanje, dok ja nalecem na slabu i usku termiku. Vrtim strpljivo desetak minuta skoro u mestu. Moja upornost je bila nagradjena finim stubom sa dizanjem od nekih 4 m/s
i kroz nekoliko minuta ponovo stizem do baze na 1800 mnv. Kracem ka gradu da napravim par fotki ali posto mi se ispraznio foto aparat, pravim par slicica telefonom i krecem iznad sletista.
Radim slabu spiralu da bih brze potrosio visinu (da ne bih bio psovan od drugara na sletistu). Na sletanju me Edi snima kamerom i pravi odlice snimke. Pakujemo se, pozdravljamo sa prijateljima i krecemo put Prilepa.
Tamo rucamo, pozdravljamo se i rastajemo sa prijateljima i krecemo nazad za Srbiju. Stizemo na granicu i tu isto kako smo i usli u Makedonijuu, tako i izlazimo iz nje bez problema. Tu nam se uvaljuje maler (pandur) u auto.
Vozimo ga do Leskovca i samo sto smo ga ostavili i presli par km, zaustavljanas patrola i uzima nam harac za prekoracenje brzine.
Kako prilazim Boljevcu sve vise razmisljam o obavezama koje me cekaju, stizem oko ponoci kuci. Rastajem se sa Edijem i Radetom. Bratu odmah pricam utiske i ubrzo se zadovoljan bacam u krevet.

Da zakljucim da je bilo odlicno letenuje,druzenje i jedinu senku na sve to bacila je pogibija makedonskog pilota, Tonija Avramovskog koga sam upoznao prvog dana kad sam stigao.
Te ovaj tekst posvecujem njemu i drugim pilotima za nauk.

P.S. Cim dobijem kasetu koju su mi zaplenili i slike sa Edijevog aparata postavicu zanimljivije.

BLUE SKY