Flying man’s blog

Danas sam imao neke obaveze na poslu, medjutim pozove me drug i pita ocemo li ne letenje? Ja mu normalno odgovaram da idemo samo da zavrsim obaveze. Malo zbog mojih, malo zbog njegovih obaveza kasnimo sa polaskom. No resio sam da zavrsim godinu letenjem, pa makar to bio i jedan mali spust od par minuta.

Dok smo stigli na brdo vetar je vec dosta oslabio da bi moglo da je jedri. Zato ja odlucujem da ne letim, vec da budem vozac, a da lete moj prijatelj Miki i njegova cura Jelena. Ona je do danas napravila par letova sa male visine (znaci pocetnik). Polece prvo on, kako bi je navodio ako bude bilo potrebe na sletanju a ja da joj pomognem na poletanju i da spustim dzipa. Spustili su se oni, i dok se ja spremam da podjem po njih kako bi mogli da naprave jos par leta, vetar drasticno menja pravac i mi odlucujemo da odemo do Crnog vrha kod Bora da letimo odande. Ako bude dovoljno vetra za jedrenje da ja poletim i da se opet spustim na poletiste, pa da sidjem dzipom a ako ne opet da budem samo vozac.

E tu pocinju malo problemi. Posto je poletiste na visini od 1100 mnv, ima snega. Dzip ima problema sa zadnjom vucom i tako ne uspevamo da se probijemo do poletista iako smo postavili lance. Tu oni odustaju od letenja ali ne i ja. Resio sam da ispesacim po zaledjenom snegu par kilometara. Sve to ne bi bilo strasno da nije bilo pola cetri popodne. Rastajemo se uz dogovor da oni naprave krug i da se vrate do sletista da me tamo sacekaju.

Zalazak sunca zimi na Crnom vrhu.

Krenuo sam i vec posle petnaestak minuta pocinje da me hvata frka da necu da stignem da poletim pre mraka. To bi bilo jako opasno ali i uzbudljivo. Zurim kroz smrznuti snek koji mi otezava kretanje. Posle skoro sat vremena stizem do poletista a mrak samo sto nije pao. Zovem Mikija telefonom i dogovaram se sa njim da upali svetla na dzipu kako bih video bar sletiste. Spremam se sto brze mogu, bar da poletim dok se vidi. Oko mene predivan prizor, osvetljena meteoroloska stanica izgleda predivno, u daljini osvetljena brana na Borskom jezeru, sela trepere okolo dok se pale svetla…

Pogled na Rtranj, a ja jos nisam stigo do poletista.
Ma predivan prizor, uzbudjen sam maksimalno, sneg mi otezava trcanje pa malo teze polecem a onda neocekivani vatromet iznad Brestovacke banje izvlaci iz mojih grudi krik ali ne od straha vec od uzbudjenja i srece. Posle nekih desetak minuta leta, stizem iznad sletista koje je farovima solidno osvetljeno. Odlucujem da (i ako nije pedagoski) preostalu visinu potrosim u akrobaciji (wing over). Povlacim naglo desnu komandu, kad je glajder skrenuo, prebacujem tezinu na drugu stranu i povlacim naglo levu komandu i glajder vec agresivno prelazi u drugi zaokret , ponavljam jos par puta iste radnje, adrenalin radi maksimalno, smirujem paraglajder i slecem dostojanstveno ispred Jelene i Mikija. Poklanjam im se i zahvaljujem sto su bili strpljivi da me cekaju dok ja letim. Oni mi malo prebacuju da sam da nisam normalan sto letim po mraku. Pakujem se srecan i tek tada shvatam koliko je hladno, u vazduhu na to nisam ni obratio paznju. Vracamo se kuci uz dogovora da ako sutra bude lepo vreme odemo ponovo na letenje.

Ako kojim slucajem i ne bude letenja sutra bice ga sto pre u sledecoj 2007 godini.