Flying man’s blog

Kako je cudno? Posle par meseci skoro nikakvog rada, ne bavljenja hobijem koji vas opusta, lose vreme i … Kako treba malo da ce covek isprazni i krene ponovo!!!

Zadnjih par nedelja nesto mi nije kako treba, nervozan sam, i ako imam posla nemam elana, nemam volje ma skroz mi je bezveze. Danas kad sam zavrsio prepodnevne obaveze i isplanirao popodnevne, napravio se luft od nekih 3-4 sata, dan predivan a ja u bedaku.
Kad gle cuda, vreme idealno, vetar skoro odlican za teren koji sam pre dvadesetak dana snimio da moze da se leti sa njega. Reagujem instinktivno i u momentu pozivam prijatelja koji bi mogao da mi pravi drustvo i da zrtvuje svoje vreme da bi se ja bolje osecao. Normalno on pristaje i odlaze obaveze. Za nepunih pola sata vec se nalazimo na novom terenu, vetar idealnog pravca ali dosta slab. To me malo obeshrabljuje ali mi ipak prija izlazak u prirodu. Odmah pocinjemo da secemo par zbunova koji bi mogli da mi smetaju prilikom poletanja, spremam se i cekam da dune malo jaci vetric koji bi mi pomogao da se odvojim bezbedno od zemlje. Zbog konfiguracije terena, bizanje kila mi ne polazi za rukom iz prve. Postavljam se ponovo, prijatelj mi malo podize kupolu glajdera, vetar, glajder iznad glave i … Eto me u vazduhu, cujem druga kaoko vristi od srece. Par orlova koje smo gledali jos sa brda kako jedre, sklanjaju se i prave mi mesto da mogu i ja da letim. Nazalost vetar dosta slab za kvalitetno jedrenje, par malih baloncica termike izbacuju me iznad starta ali nista ozbiljnije da bih mogao da se vinem u visine. Vrtim se levo desno, razgledam konfiguraciju terena, kako bih mogao u sledecim poletanjima da imam bolju ideju na koju stranu da krenem. Prelecem najblize livade i proplanke, gledam kako da najbolje pridjem sletistu kad spazim cetri srne kako uplaseno beze od mene i moje senke. Prizor fantastican, za sve godine letenje nisam imao srece da vidim ovako nesto. Na trenutke zastaju i gledaju me, pa se opet daju u beg i tako vise puta. Nazalost nisam imao cime da ih slikam, ali i da sam i imao ne verujem da bih se setio u tom trenutku. Po sletenju, koje je proteklo bez problema srne i dalje stoje na stotinak metara od mene i posmatraju me.

Prvo sto sam uradio je, da sam poslao drugarima poruku sadrzine “Ko danas nije leteo, nek se sutne u dupe”. Pakujem se, ubrzo stize i prijatelj po mene. Odusevljeno prepricavamo svoja vidjena, sedamo u auto i stizem na vreme da rucam i da krenem na popodnevni posao.

Evo i sad, umoran sedim i pisem, razmisljam kako coveku treba malo da se POVRATI, koliko je malo potrebno da bi zaboravio sve brige i probleme i skupio snagu za DALJE.

P.S. Hvala mom najboljem prijatelju, koji je imao razumevanje i vremena za mene i pored svih njegovih obaveza. Gagi hvala ti