March 2008 - Flying man`s blog
Archive | March, 2008

Novi doživljaj, na staroj Tupižnici

teroristi na startuPosle dužeg vremena red je da napišem nešto o letenju. Edi Tekstova nije bilo, iz razloga što nije bilo ni letenja. ‘Oću reći, ja nisam leteo. Ove godine, ovo mi je bio treći odlazak na letenje, prvi je bio samo jedan desant, drugi parawaiting, a ovaj treći…

Na ovaj treći odlazak, trebalo je da idemo samo Rade i ja, ali se posle i Edi pridružio. Prognoza je obećavala, ali sutradan kad sam ustao i pogledao kroz prozor (inace od kuće vidim mesto sa kog letimo, iako je 20-tak km udaljeno), nebo se zatvaralo i po dimu sa okolnih kuća i zgrada zaključio sam da je na Tupižnici verovatno jak vetar. Ja iznad stena Dogovor je bio da Rade krene iz Zajecara i da me pokupi u Boljevcu, Rade a Edi da krene za ženom i klincem, preko Knjaževca, da pokupi Martina za retransport. Kad mi se Rade javio, rekao sam mu da mislim da neće biti ništa od letenja, ali je on rekao da idemo, pa makar i na izlet.
Kad smo stigli na start, kumulusi su bili na sve strane, vetar malo jači, ali ništa strašno. Brzo se pripremamo, Edi kreće prvi i u trenu izlazi iznad starta. Rade pokušava da startuje, ali vetar je na trenutke jak za njegovog Kiss-a. Edi i Rade ispod baze Dok se on sprema da ponovo startuje, krećem i ja, vetar je u tom trenutku zbog termike promenljivog pravca, Knjazevac što mi pravi probleme pri poletanju, i primorava me da izbegavam oštre stene. Pošto sam sve odradio kako treba, brzo se pridružujem Ediju u jedrenju. Edi sa većom visinom kreće ka stubu, koji je malo iza starta, i vrlo brzo ide gore. Ja stižem dosta nisko, imam problema sa rotorom, ali ništa strašnije. Kad sam počeo da vrtim u stubu, Edi je već krenuo ka Knjaževcu. U međuvremenu, poleće i Rade, i polako, prvo na padini, a posle i u stubu, izlazi do nas. Opustanje posle letenja Majstori u Knjazevcu U trenutku kad sam krenuo za Edijem, on se okreće i vraća se nazad. Kako mi se približavao pomislio sam da je odustao od preleta, i učinilo mi se da jedva probijam vetar (imam problema sa speedom), bacam pogled ka GPS-u i u tom trenutku vidim da mi je brzina u vetru 1-2 km/h. Odlučujem da krenem u ravnicu, pa ako i iscurim, da sletim blizu sela kako se ne bih patio po planini. To mi je i bila greška, Edi se vratio po nas da krenemo zajedno u prelet. Suza u akciji Ja na skolskom terenu Međutim, ja ni radio stanicu nemam jer je na popravci, pa pravim grešku sa izlaskom u ravnicu, dok se Edi i Rade dogovaraju preko stanica da krenu ka Knjaževcu. Dok su oni visoko ispod baze, koja je bila preko 2000 m, ja polako ali sigurno curim. Pokušavam da stignem ispod jednog kumulusa koji se formira, stižem do njega ali se on posle nekoliko krugova rastura. Pogledom pratim Edija i Radeta koji sa velikom visinom lete u pravcu Knjaževca. Vrtim se levo-desno tražeci neko dizanje, opet mi polazi za rukom, i taman kad sam pomislio da ću da uhvatim priključak i da ih stignem do Knjazevca, moja nada se raspada zajedno sa stubom u kom sam bio. U tom trenutku ravnica se skroz očistila, samo je u planini bilo kumulusa. Očajan, još jednom pokušavam da se iščupam, okrećem niz vetar pravo ka planini, ali dolazim dosta nisko da bih uspeo da se izvučem na padini. Uživam u trku preplašenih srna, koje beze ispred mene, i posle par minuta slećem. Na putu ka Knjaževcu, Edi doživljava ogromnu asimetriju (ostale su mu napumpane samo 3-4 komore), po ispravljanju dolazi do frontalca. Uspešno je ispravio sve to, nastavlja da se penje, prestiže Radeta i stiže do Knjaževca. Sleteo je na fudbalski stadion, dok Rade sleće nekih 500m iza, na ulazu u sam grad. Retransport funkcioniše odlično, i brzo se okupljamo u Knajževcu, u nekom lokalu (zaboravio sam mu ime). Tanja nas je ugostila Posle kraćeg odmora, uz sređjivanje utisaka, odlazimo do školskog terena, gde učimo Suzu, Edijevu ženu, da leti. Malo se tu zezamo, pravimo po par poletanja i krećemo za Zaječar. U povratku, Rade zove svoju ženu Tanju, da nam organizuje klopu, što ona naravno i čini. Malo se družimo uz klopu i pivo, prepričavamo doživljaje, planiramo nove akcije. Posto smo umorni, a sutra je novi radni dan, ne zadržavamo se previše, Edi me vozi nazad do Boljevca (na čemu mu se od srca zahvaljujem).

I tako, prođe još jedan divan dan, u letenju i druženju sa prijateljima, i ponoviću po ko zna koji put “Može li čovek da bude srećniji?”…