September 2008 - Flying man`s blog
Archive | September, 2008

Ko će dalje?

Kažu da kad padobranac otvori padobran let sa njim je obaveza, a da je pravo uživanje slobodan pad.

Da li je tako prosudite sami, a za mene je ovo totalno ludilo.

Svet pod nogama

“Jer moj je život igra bez granica
umorna priča, trganje stranica
na kojim ništa ne piše.

Jer moj je život vječito padanje
kad zbrojim poraze ništa ne ostane
samo još vučem navike
i sve na tome ostane…”                                                                                   Toše Proeski

Ne mogu drugačije da počnem ovaj tekst, ovu priču, ovu ispovest, a da ne iskoristim stihove ove pesme. Ne mogu da zaboravim ni Ivana ni Mikija, ni mnoge druge prijatelje. Ne mogu da krenem dalje, a moram… Ne mogu da živim sam na ovom svetu, a želim. Želim da letim, al ne mogu, tj. mogu al moram da povredim nekog, a to ne želim… Nisam srećan, i kao da ne živim ako ne letim…

Možda sam i sebičan, možda ne mislim na druge. Možda i oni mene ne razumeju, možda se i plaše za mene, možda strepe… Verovatno ni ovaj tekst neće stići da bude tamo gde sam ja zamislio da bude, da ostane otisak moje tuge, otisak moga secanja, uspomena na lepe trenutke mojih drugova…

Možda sam mogao da im pomognem, možda nešto nije trebalo da uradim,  možda je nešto trebalo… Možda me neki krive, neki sažaljevaju,  možda zbog njih treba da nastavim, da njihova žrtva ne bude uzaludna, da ljudima kažem šta nije dobro…

A možda sam i ja proklet, možda kao u pesmi Prljavog kazališta i ja imam jednu nesreću “sve što dotaknem, ja uništim”??? Joj, koliko “možda”, koliko “ako”, koliko  “ne mogu”??? Koliko pitanja, a znam da moram, koliko suza, a treba ih još više, koliko noćnih mora i koliko znoja treba da ih prebolim, da ih zaboravim, a ne mogu ni neću!!!

Znam koliko su bili srećni sa mnom u vazduhu, koliko su živeli za letenje, koliko su sanjali slobodu i milovanje vetra na licu. Znam koliko biste vi voleli da vam pričam o letenju, šta me privlači tome… Znam koliko bi imao da vam pričam o letenju, koliko bi mi puno vremena trebalo za to, a ja nemam reči, tu su negde, al nikako da krenu. Nikako da se otvorim, nikako da udahnem vazduh i da počnem…

A možda da vi probate da mi objasnite zašto živite? Možda tada shvatite zašto mi je teško da vam opišem zašto letim, zašto tako i ja živim…

A imao sam svet pod nogama!!!

In memoriam
Tragično nastradalim

Ivanu Aleksiću i Miroslavu Ponjeviću

 

P.S. Možda se sećate da sam često koristio rečenicu “Može li čovek da bude srećniji”? Ja mogu da budem srećan što sam ih poznavao!!!