Sep
Svet pod nogama
“Jer moj je život igra bez granica
umorna priča, trganje stranica
na kojim ništa ne piše.
Jer moj je život vječito padanje
kad zbrojim poraze ništa ne ostane
samo još vučem navike
i sve na tome ostane…” Toše Proeski
Ne mogu drugačije da počnem ovaj tekst, ovu priču, ovu ispovest, a da ne iskoristim stihove ove pesme. Ne mogu da zaboravim ni Ivana ni Mikija, ni mnoge druge prijatelje. Ne mogu da krenem dalje, a moram… Ne mogu da živim sam na ovom svetu, a želim. Želim da letim, al ne mogu, tj. mogu al moram da povredim nekog, a to ne želim… Nisam srećan, i kao da ne živim ako ne letim…
Možda sam i sebičan, možda ne mislim na druge. Možda i oni mene ne razumeju, možda se i plaše za mene, možda strepe… Verovatno ni ovaj tekst neće stići da bude tamo gde sam ja zamislio da bude, da ostane otisak moje tuge, otisak moga secanja, uspomena na lepe trenutke mojih drugova…
Možda sam mogao da im pomognem, možda nešto nije trebalo da uradim, možda je nešto trebalo… Možda me neki krive, neki sažaljevaju, možda zbog njih treba da nastavim, da njihova žrtva ne bude uzaludna, da ljudima kažem šta nije dobro…
A možda sam i ja proklet, možda kao u pesmi Prljavog kazališta i ja imam jednu nesreću “sve što dotaknem, ja uništim”??? Joj, koliko “možda”, koliko “ako”, koliko “ne mogu”??? Koliko pitanja, a znam da moram, koliko suza, a treba ih još više, koliko noćnih mora i koliko znoja treba da ih prebolim, da ih zaboravim, a ne mogu ni neću!!!
Znam koliko su bili srećni sa mnom u vazduhu, koliko su živeli za letenje, koliko su sanjali slobodu i milovanje vetra na licu. Znam koliko biste vi voleli da vam pričam o letenju, šta me privlači tome… Znam koliko bi imao da vam pričam o letenju, koliko bi mi puno vremena trebalo za to, a ja nemam reči, tu su negde, al nikako da krenu. Nikako da se otvorim, nikako da udahnem vazduh i da počnem…
A možda da vi probate da mi objasnite zašto živite? Možda tada shvatite zašto mi je teško da vam opišem zašto letim, zašto tako i ja živim…
A imao sam svet pod nogama!!!
In memoriam
Tragično nastradalim
Ivanu Aleksiću i Miroslavu Ponjeviću
P.S. Možda se sećate da sam često koristio rečenicu “Može li čovek da bude srećniji”? Ja mogu da budem srećan što sam ih poznavao!!!
No related posts.
Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.
Dragi moj prijatelju… počnem, pa obrišem, počnem, pa obrišem…htedoh i ranije nešto reći, ali ne umem. Neizmerno mi je teško. Ni približno kao tebi sigurno, ali delim tvoju tugu sa tobom, možda bude lakše i tebi i meni.
Nisi proklet i nisi kriv, nisi sebičan i nisi za sažaljevanje!!! I prestani da se optužuješ!!!
Nije naše da znamo zašto se događaju neke stvari. Neko od gore, sve gleda i sve zašto ima svoje zato, a mi smo tu dole na iskušenjima, nespremni na ružne stvari koje nam se događaju. Ne moramo ništa, ne moramo da nastavimo, ne moramo dalje da idemo, ne moramo da letimo, ne mora čovek ništa. TREBA!
Svaki čovek koji se odluči na letenje, kao paraglajderista, padobranac, zmajar… svaki bi više voleo, ako već tog dana treba da umre, da umre leteći. “Kad bi čovek znao kada će da padne, seo bi!” Kada bi letač znao kada će da pogine, možda ne bi poleteo… a možda bi baš poleteo. Bolje leteći, slobodan, sa vetrom na licu, nego u bolnici od neke bolesti. Opet kažem nije naše da znamo kada će se to desiti.
Mi koji ostajemo ne možemo to da shvatimo, a treba. To što si baš ti bio prisutan, oba puta, nije slučajno. Slučajnosti ne postoje. Iskušenja, teška iskušenja! Koliko samo ljudi strada u saobraćajnim nesrećama, zar je to znak da više ne sedamo u auto? Nije! To je za pametne upozorenje, da pripaze. Koliko je letača stradalo samo u zadnjih godinu dana? Je li to znak da ne letimo više? Nije! Samo treba više da pazimo, da ne propuštamo detalje, sitnice, za koje mislimo da su OK, a možda nisu. Svi “letački” sportovi su u zadnjih desetak godina, postali gotovo bezopasni, ako se ispoštuju sva pravila. Po nekom nepisanom pravilu, stradaju iskusni. Verovatno da se mi koji ostajemo, naučimo na njihovim greškama.
Ako jedan letač pogine u saobraćajnoj nesreći, on ostalim letačima ne ostavlja pouku, ni poruku, a svaki koji pogine leteći nesebično ostavi upozorenje, šta i kako ne treba uraditi. Tako da do poslednjeg trenutka svog života ostaju verni svojoj slobodi, svojim drugarima, budućim pokolenjima, svom životu…
Ne možeš zaboraviti i ne treba, ako se zaboravi znači da je njihova žrtva bila uzaludna. Ne dozvoli to!
Oni koji te vole, plaše se za tebe, voleli bi da prestaneš da letiš, da ostaneš dole na zemlji sa njima, “zaštićen” od smrti, a i sami su sigurno svesni da te od smrti niko ne može zaštititi. Ni tebe, ni mene, ni bilo koga na ovom svetu. Smrt je neizbežna, jednog dana svima nama. Nekom ovako, nekom onako, ali svi jednog dana odemo sa ovog sveta.
Umreću i ja jednom, ko zna kada i kako, ali želim da tog časa kada me zemlja primi sebi, oni koji ostanu za mnom znaju da je nebo bilo moja sloboda.
“Memorijalni kup Ivan i Miki, letenje je sloboda”, tako nešto slično bi ostalo kao večna uspomena na njih i njihov život. Ne treba Bane da prestane da leti, treba Bane da skupi snagu, hrabrost i znanje i da nastavi dalje uz osmeh na licu, srećan što ih je poznavao.
Laka im crna zemlja i plavo im nebo bilo, večno!
A tebe moj prijatelju grlim jako i delim sa tobom tvoj bol! Don`t give up!
September 6th, 2008 at 11:08 amBaš mi je žao i jednog i drugog dečak…Mikija sam znao i baš me zakucala ta vest o nesreći..
September 7th, 2008 at 11:44 am@Charolija
Hvala za sve sto si rekla u komentaru a ja nisam uspeo u postu.
@Punky
September 10th, 2008 at 8:56 pmI Miki i Ivan su bili odlicni likovi, kao sto sam rekao srecan sam sto sam ih poznavao.
Sve što sam rekla, rekla sam iz srca. Sada na tebi ostaje da se središ, poletiš i nastaviš tamo gde si stao i sa pisanjem i sa životom. Idemo dalje!
Blue sky
September 11th, 2008 at 10:56 am