Comments on: Svet pod nogama http://www.flyingman.net/2008/09/05/svet-pod-nogama/ Another Adventure, Another Reason To Live. Fri, 03 Sep 2010 13:54:50 +0000 hourly 1 http://wordpress.org/?v=3.0.1 By: Charolija http://www.flyingman.net/2008/09/05/svet-pod-nogama/comment-page-1/#comment-1124 Charolija Thu, 11 Sep 2008 08:56:42 +0000 http://www.flyingman.net/2008/09/06/svet-pod-nogama/#comment-1124 Sve što sam rekla, rekla sam iz srca. Sada na tebi ostaje da se središ, poletiš i nastaviš tamo gde si stao i sa pisanjem i sa životom. Idemo dalje! Blue sky Sve što sam rekla, rekla sam iz srca. Sada na tebi ostaje da se središ, poletiš i nastaviš tamo gde si stao i sa pisanjem i sa životom. Idemo dalje!

Blue sky

]]> By: Flying man http://www.flyingman.net/2008/09/05/svet-pod-nogama/comment-page-1/#comment-1115 Flying man Wed, 10 Sep 2008 18:56:29 +0000 http://www.flyingman.net/2008/09/06/svet-pod-nogama/#comment-1115 @Charolija Hvala za sve sto si rekla u komentaru a ja nisam uspeo u postu. @Punky I Miki i Ivan su bili odlicni likovi, kao sto sam rekao srecan sam sto sam ih poznavao. @Charolija
Hvala za sve sto si rekla u komentaru a ja nisam uspeo u postu.

@Punky
I Miki i Ivan su bili odlicni likovi, kao sto sam rekao srecan sam sto sam ih poznavao.

]]> By: Punky http://www.flyingman.net/2008/09/05/svet-pod-nogama/comment-page-1/#comment-1071 Punky Sun, 07 Sep 2008 09:44:35 +0000 http://www.flyingman.net/2008/09/06/svet-pod-nogama/#comment-1071 Baš mi je žao i jednog i drugog dečak...Mikija sam znao i baš me zakucala ta vest o nesreći.. Baš mi je žao i jednog i drugog dečak…Mikija sam znao i baš me zakucala ta vest o nesreći..

]]> By: Charolija http://www.flyingman.net/2008/09/05/svet-pod-nogama/comment-page-1/#comment-1054 Charolija Sat, 06 Sep 2008 09:08:39 +0000 http://www.flyingman.net/2008/09/06/svet-pod-nogama/#comment-1054 Dragi moj prijatelju... počnem, pa obrišem, počnem, pa obrišem...htedoh i ranije nešto reći, ali ne umem. Neizmerno mi je teško. Ni približno kao tebi sigurno, ali delim tvoju tugu sa tobom, možda bude lakše i tebi i meni. Nisi proklet i nisi kriv, nisi sebičan i nisi za sažaljevanje!!! I prestani da se optužuješ!!! Nije naše da znamo zašto se događaju neke stvari. Neko od gore, sve gleda i sve zašto ima svoje zato, a mi smo tu dole na iskušenjima, nespremni na ružne stvari koje nam se događaju. Ne moramo ništa, ne moramo da nastavimo, ne moramo dalje da idemo, ne moramo da letimo, ne mora čovek ništa. TREBA! Svaki čovek koji se odluči na letenje, kao paraglajderista, padobranac, zmajar... svaki bi više voleo, ako već tog dana treba da umre, da umre leteći. "Kad bi čovek znao kada će da padne, seo bi!" Kada bi letač znao kada će da pogine, možda ne bi poleteo... a možda bi baš poleteo. Bolje leteći, slobodan, sa vetrom na licu, nego u bolnici od neke bolesti. Opet kažem nije naše da znamo kada će se to desiti. Mi koji ostajemo ne možemo to da shvatimo, a treba. To što si baš ti bio prisutan, oba puta, nije slučajno. Slučajnosti ne postoje. Iskušenja, teška iskušenja! Koliko samo ljudi strada u saobraćajnim nesrećama, zar je to znak da više ne sedamo u auto? Nije! To je za pametne upozorenje, da pripaze. Koliko je letača stradalo samo u zadnjih godinu dana? Je li to znak da ne letimo više? Nije! Samo treba više da pazimo, da ne propuštamo detalje, sitnice, za koje mislimo da su OK, a možda nisu. Svi "letački" sportovi su u zadnjih desetak godina, postali gotovo bezopasni, ako se ispoštuju sva pravila. Po nekom nepisanom pravilu, stradaju iskusni. Verovatno da se mi koji ostajemo, naučimo na njihovim greškama. Ako jedan letač pogine u saobraćajnoj nesreći, on ostalim letačima ne ostavlja pouku, ni poruku, a svaki koji pogine leteći nesebično ostavi upozorenje, šta i kako ne treba uraditi. Tako da do poslednjeg trenutka svog života ostaju verni svojoj slobodi, svojim drugarima, budućim pokolenjima, svom životu... Ne možeš zaboraviti i ne treba, ako se zaboravi znači da je njihova žrtva bila uzaludna. Ne dozvoli to! Oni koji te vole, plaše se za tebe, voleli bi da prestaneš da letiš, da ostaneš dole na zemlji sa njima, "zaštićen" od smrti, a i sami su sigurno svesni da te od smrti niko ne može zaštititi. Ni tebe, ni mene, ni bilo koga na ovom svetu. Smrt je neizbežna, jednog dana svima nama. Nekom ovako, nekom onako, ali svi jednog dana odemo sa ovog sveta. Umreću i ja jednom, ko zna kada i kako, ali želim da tog časa kada me zemlja primi sebi, oni koji ostanu za mnom znaju da je nebo bilo moja sloboda. "Memorijalni kup Ivan i Miki, letenje je sloboda", tako nešto slično bi ostalo kao večna uspomena na njih i njihov život. Ne treba Bane da prestane da leti, treba Bane da skupi snagu, hrabrost i znanje i da nastavi dalje uz osmeh na licu, srećan što ih je poznavao. Laka im crna zemlja i plavo im nebo bilo, večno! A tebe moj prijatelju grlim jako i delim sa tobom tvoj bol! Don`t give up! Dragi moj prijatelju… počnem, pa obrišem, počnem, pa obrišem…htedoh i ranije nešto reći, ali ne umem. Neizmerno mi je teško. Ni približno kao tebi sigurno, ali delim tvoju tugu sa tobom, možda bude lakše i tebi i meni.
Nisi proklet i nisi kriv, nisi sebičan i nisi za sažaljevanje!!! I prestani da se optužuješ!!!
Nije naše da znamo zašto se događaju neke stvari. Neko od gore, sve gleda i sve zašto ima svoje zato, a mi smo tu dole na iskušenjima, nespremni na ružne stvari koje nam se događaju. Ne moramo ništa, ne moramo da nastavimo, ne moramo dalje da idemo, ne moramo da letimo, ne mora čovek ništa. TREBA!
Svaki čovek koji se odluči na letenje, kao paraglajderista, padobranac, zmajar… svaki bi više voleo, ako već tog dana treba da umre, da umre leteći. “Kad bi čovek znao kada će da padne, seo bi!” Kada bi letač znao kada će da pogine, možda ne bi poleteo… a možda bi baš poleteo. Bolje leteći, slobodan, sa vetrom na licu, nego u bolnici od neke bolesti. Opet kažem nije naše da znamo kada će se to desiti.
Mi koji ostajemo ne možemo to da shvatimo, a treba. To što si baš ti bio prisutan, oba puta, nije slučajno. Slučajnosti ne postoje. Iskušenja, teška iskušenja! Koliko samo ljudi strada u saobraćajnim nesrećama, zar je to znak da više ne sedamo u auto? Nije! To je za pametne upozorenje, da pripaze. Koliko je letača stradalo samo u zadnjih godinu dana? Je li to znak da ne letimo više? Nije! Samo treba više da pazimo, da ne propuštamo detalje, sitnice, za koje mislimo da su OK, a možda nisu. Svi “letački” sportovi su u zadnjih desetak godina, postali gotovo bezopasni, ako se ispoštuju sva pravila. Po nekom nepisanom pravilu, stradaju iskusni. Verovatno da se mi koji ostajemo, naučimo na njihovim greškama.
Ako jedan letač pogine u saobraćajnoj nesreći, on ostalim letačima ne ostavlja pouku, ni poruku, a svaki koji pogine leteći nesebično ostavi upozorenje, šta i kako ne treba uraditi. Tako da do poslednjeg trenutka svog života ostaju verni svojoj slobodi, svojim drugarima, budućim pokolenjima, svom životu…
Ne možeš zaboraviti i ne treba, ako se zaboravi znači da je njihova žrtva bila uzaludna. Ne dozvoli to!
Oni koji te vole, plaše se za tebe, voleli bi da prestaneš da letiš, da ostaneš dole na zemlji sa njima, “zaštićen” od smrti, a i sami su sigurno svesni da te od smrti niko ne može zaštititi. Ni tebe, ni mene, ni bilo koga na ovom svetu. Smrt je neizbežna, jednog dana svima nama. Nekom ovako, nekom onako, ali svi jednog dana odemo sa ovog sveta.
Umreću i ja jednom, ko zna kada i kako, ali želim da tog časa kada me zemlja primi sebi, oni koji ostanu za mnom znaju da je nebo bilo moja sloboda.
“Memorijalni kup Ivan i Miki, letenje je sloboda”, tako nešto slično bi ostalo kao večna uspomena na njih i njihov život. Ne treba Bane da prestane da leti, treba Bane da skupi snagu, hrabrost i znanje i da nastavi dalje uz osmeh na licu, srećan što ih je poznavao.
Laka im crna zemlja i plavo im nebo bilo, večno!

A tebe moj prijatelju grlim jako i delim sa tobom tvoj bol! Don`t give up!

]]>