Blogosfera Archives - Flying man`s blog
Archive | Blogosfera RSS feed for this section

Blog Open Bor – iz mog ugla


   Ajde i ja da se malo oglasim posle Blog Opena. Znam, malo kasnim, ali obaveze ne dozvoljavaju.

Iako sam imao primedbe na pravila konkursa za Blogopediju, naravno ne sporim kvalitet tekstova koji su objavljeni. Prvo bih, naravno, pohvalio organizatore na odrađenom mamutskom poslu, iako su imali sitnih propusta oni i ne zavređuju da se pomenu. Drago mi je da sam upoznao ljude koje znam godinama samo sa neta: Dedu, Pynkija, Miffa, Suske, Priju, Eniaca, Auroru, Waltera, Lightmana, Milosa, Borsky… drago mi je da sam video i one koje poznajem od ranije: Ivanu, Raina, Mazu, Kulica… drago mi je da sam upoznao i Mooshemu, Vesica, Varagica, Kisobrana, Acu – BizBuzza


Što se tice radionica, otprilike šta sam očekivao to sam i dobio.
Radionica Gassnera i Basica “Blogging and Money making “, iako zanimljiva za naše prilike deluje mi kao bajka, bar po tome koliko oni zarađuju. Radionica Neila Alphonsa, nije mi bila u startu zanimljiva, ali dala mi je neke ideje (o tome ću nekom drugom prilikom, ako razradim sve to). Vesićeva radionica, koja je bila “za početnike”, bila je dobar podsetnik za staro znanje i donela je neka nova saznanja. Radionica Web novinarstva, jedina koja me je “razočarala”, i od koje sam očekivao nešto konkretno, bila je ništa drugo do reklama za samu školu web novinarstva (bar dok sam imao živaca da je pratim).

Svečana vecera prvog dana, došla je kao šlag na tortu, prijatna lica, dobra muzika, odlična klopa, puno šala i anegdota, ozbiljnih razgovora i ponuda, veselja… doprineli su da se zabavimo, opustimo i spremimo za drugi dan.

Deo drugog dana, iskoristili smo Maza i ja, da Ivanu odvedemo do Zlotske pećine, što je naravno imalo za posledicu da se malo neplanirano provozamo do Brestovačke Banje u potrazi za organizatorima i predavačima koji su bili na ručku. Izvinjavam se organizatorima, ako sam im tom prilikom pojavljujući se na ručku, pričinio materijalnu štetu ali vredelo je (kolenice i komentari Ace BizBuzza i Borisa o hrani bili su nesvakidašnji), pa im ovom prilikom obećavam da ću se i sledeće godine uvaliti na klopi, ali ovaj put namerno.
😉

Još jednom hvala svima na lepom druženju, i vidimo se sledeće godine.




Sutra idem na Blog Open

Samo da vam se javim, sutra idem da Blog Open u Boru.

Ako me ne prime, to je zato sto:

Gost i na Blogu i uzivo

RtanjPitao si me da ti napišem post za gostovanje. Ja sam naravno prihvatila, nemajući pojma o čemu da ti lepom pišem.Onda sam rešila da ti dođem u goste, u prave goste… Ma piece of cake… šta je to, 200 i kusur kilometara… sela na bus, i eto me…
Upozorio si me da “dolazim u selo”. Probala sam da dođem bez predrasuda i “unapred donetih zaključaka” i uspelo mi je. Doživela sam jedno mirno, opušteno mesto, sa prisnom atmosferom gde se ljudi međusobno poznaju i pozdravljaju, potpunu suprotnost ovom otuđenom velikom gradu u kom sam ja “kod kuće”. I sve je blizu. Sedneš u auto, i za tren oka si u sred predivne, prijatne i pitome prirode.

Janavi i FlyI da, kao što si rekao, i bio siguran u to, provela sam nezaboravan dan sa tobom, koji je bio prekratak za sve ono šta si hteo da u njega smestiš. Zato, ne sumnjam uopšte da ću se vratiti.

Hvala ti na energiji koju imaš, i koju nesebično širiš oko sebe, hvala ti na poklonjenom danu, hvala ti na tome što si mi pokazao da se na stvari može gledati i iz drugog ugla, hvala ti što si mi pokazao da sam ja zapravo drugačija nego što sam sama misila da jesam, hvala ti što si učinio da se osetim posebnom, hvala ti što si tu…

Opet mi

Rtanj

Leprsava, napokon gostuje kod mene !!!

Vec dugo smišljam na koju temu bi mogla da pišem?! Ali šta god da mi padne na pamet, nekako mi deluje isuviše “maleno” naspram ovih silnih pustolovina o kojima Fly redovno piše.

Čak u zadnje vreme razmišljam kako mi je život isuviše monoton da bi ga “stavila na blog”. EaglePosao, kuća i obrnuto. Najveći doživljaji su mi jurcanja za majstorima da mi naprave sudoperu, ugrade mašinu za sudove, izvuku struju …. šta da vam pričam sve zanimljivije od zanimljivijeg:) Ali zato kad god provirim kod Fly-a, ima nešto lepo da se pročita! Onda upijam svaku Banetovu reč, i osećam se kao da sam bila tamo u oblacima, kao da sam i ja letela i osetila taj vetar, sunce, adrenalin…

i redovno posle te posete tom blogu, krenem puna pozitivne enrgije da radim nešto i da pevušim:

“I want to fly like an eagle
To the sea
Fly like an eagle
Let my spirit carry me
I want to fly like an eagle”

Karta

Kod mene gostuje osoba koja je svojim blogom puno uticala da promenim misljenje.

Hvala Janavi za tekst na mom blogu i za ogroman utisak koji si ostavila na mene.

Dugo sam se razmišljala na koju bih temu pisala kod Flyingman-a. Taj me momak toliko fascinira svojim ekstremnim iskustvima, da skoro uvek čitajući ovaj predivan blog ostanem bez teksta. A želela sam da bar nekim delićem moje gostovanje ima veze sa njegovom temom. Evo moje priče, pa prosudite.

Ja ne vozim. Sramota me je i da priznam, ali to je činjenica. Imam ja položen vozački, položila još pre xy godina i za to vreme nisam tri puta sela da vozim. Zašto? Pa prvo smo imali stari auto, mm kaže, nemoj ti, bolje ja, kad kupimo novi, onda ćeš ti lakše. Sad imamo novi, ali ja sad nemam rutine. I tako ja opet ne vozim. A nije me strah saobraćaja, ni da se ne bih snašla, nego prosto, lakše mi je da me drugi voze.

A ja, ja sam navigator. Suvozačko mesto, kartu u ruke i ajde. Karte volim više od svega, oduvek su me zanimale. I super se snalazim na karti. Skupljanje različitih karti, a ponajviše karti gradova mi je postao nešto kao hobi.
Jedan od poslova iz moje profesije su studije saobraćaja u gradovima. Do sad sam preko karti mnoge gradove „naučila“ i po njima se odlično snalazim, iako nisam nikad bila tamo. Nekima je to čudno, naročito ljudima iz pomenutih gradova, kako ja mogu da znam gde je ovo ili ono, a nikad tamo nisam bila.

I tako, dok ja u mislima sad putujem kartom, evo poklanjam ti delić jedne svoje iz 1931.

Karta za Flyingman-a

Gostujuci Bloger – Ludi Zmaj

ovu bi pricu mogao nazvati “KAKO SAM OMRZEO LOPTU”

Prica je istinita a desila se nekad davno pre nekih 20 i kusur godina dok sam kao neumoran klinac po ceo dan jurcao sa drustvom za loptom.
Secam se kao da je juce bilo,moji su bili u rumuniji u shoping i odande su mi doneli jednu veliku gumenu sarenu loptu,tad su koznjaci fudbali bili samo san nas klinaca.U to se vreme u nasem kraju radio vodovod i na kraju sela je bilo jedno citavo brdo debelih dugackih cevi,ja i moj i dan danasnji prijatelj smo krenuli tamo da se igramo loptom tako sto smo je sutirali sa jedne na druge strane cevi,bilo je leto pretoplo a one cevi su sa unutrasnje strane bile oblozene sa smolom,verovatno da nebi zardjale.Ta smola se od toplote otopila pa nam se ujednom trenu lopta zaglavila negde na polovinu cevi,mi smo od straha od batina pokusavali ciglama i kamenjem da je nekako isteramo iz cevi,ali je svaki nas pokusaj bio neuspesan i sve smo vise zaglavljivali loptu.Kad smo posle visecasovnog pokusaja videli da od lopte nema nista krenuli smo u potragu za drugim resenjem,u tom momentu nam je u susret dosao moj mladji brat koji je tad bio nekih 4 godina mislili smo da bi on mogao da se uvuce u cev i izvuce nam loptu.Nismo ni sekund cekali nego smo ga odmah ubedili i na brzinu uvukli u cev,Tad je tek nastala prava ludnica jer je on stigao do polovine cevi i zalepio se u tu smolu pa je poceo da place:( TAd je tek krenula panika jer je on poceo da place da se gusi od smrada i da ga bole kolena,mi smo krenuli po pomoc ne znajuci koga da zovemo a da izbegnemo fatalne batine,u tom trenutku je naisla dizalica koje je te cevi nosila na terenu pa smo mi od straha da cemo izgubiti cev u kojoj je moj brat,krenuli jos jace da placemo i da molimo tog ciku da ne dira te cevi dok mi ne odemo po roditelje.Tad je izasao cika iz te dizalice i mi smo mu rekli o cemu se radi,smeskajuci se on nam rece da ce nam pomoci ako mu donesemo jednu flazu piva i krenuo je polako da usparavi cev u kojij je bio moj mladji brat.Kad smo ga oslobodili brzo smo otisli i doneli ciki pivo ali fleke od smole nismo uspeli da skinemo sa odece i koze mog brata pa smo uzalud pokusavali da smislimo laz kod kuce.U momentu kad smo stigli kuci u dvoriste su nas sacekali rodtelji koji su u medjuvremenu sve sanali i takve smo batine dobili svo troje da ih pamtim i dan danas,a od tog dana imam averziju prema lopti:(