Flying man’s blog » Paraglajding

Svet pod nogama

Flying man — Fri, 05 Sep 2008 00:28:54 +0000

“Jer moj je život igra bez granica
umorna priča, trganje stranica
na kojim ništa ne piše.

Jer moj je život vječito padanje
kad zbrojim poraze ništa ne ostane
samo još vučem navike
i sve na tome ostane…” Toše Proeski

Ne mogu drugačije da počnem ovaj tekst, ovu priču, ovu ispovest, a da ne iskoristim stihove ove pesme. Ne mogu da zaboravim ni Ivana ni Mikija, ni mnoge druge prijatelje. Ne mogu da krenem dalje, a moram… Ne mogu da živim sam na ovom svetu, a želim. Želim da letim, al ne mogu, tj. mogu al moram da povredim nekog, a to ne želim… Nisam srećan, i kao da ne živim ako ne letim…

Možda sam i sebičan, možda ne mislim na druge. Možda i oni mene ne razumeju, možda se i plaše za mene, možda strepe… Verovatno ni ovaj tekst neće stići da bude tamo gde sam ja zamislio da bude, da ostane otisak moje tuge, otisak moga secanja, uspomena na lepe trenutke mojih drugova…

Možda sam mogao da im pomognem, možda nešto nije trebalo da uradim, možda je nešto trebalo… Možda me neki krive, neki sažaljevaju, možda zbog njih treba da nastavim, da njihova žrtva ne bude uzaludna, da ljudima kažem šta nije dobro…

A možda sam i ja proklet, možda kao u pesmi Prljavog kazališta i ja imam jednu nesreću “sve što dotaknem, ja uništim”??? Joj, koliko “možda”, koliko “ako”, koliko “ne mogu”??? Koliko pitanja, a znam da moram, koliko suza, a treba ih još više, koliko noćnih mora i koliko znoja treba da ih prebolim, da ih zaboravim, a ne mogu ni neću!!!

Znam koliko su bili srećni sa mnom u vazduhu, koliko su živeli za letenje, koliko su sanjali slobodu i milovanje vetra na licu. Znam koliko biste vi voleli da vam pričam o letenju, šta me privlači tome… Znam koliko bi imao da vam pričam o letenju, koliko bi mi puno vremena trebalo za to, a ja nemam reči, tu su negde, al nikako da krenu. Nikako da se otvorim, nikako da udahnem vazduh i da počnem…

A možda da vi probate da mi objasnite zašto živite? Možda tada shvatite zašto mi je teško da vam opišem zašto letim, zašto tako i ja živim…

A imao sam svet pod nogama!!!

In memoriam
Tragično nastradalim

Ivanu Aleksiću i Miroslavu Ponjeviću

P.S. Možda se sećate da sam često koristio rečenicu “Može li čovek da bude srećniji”? Ja mogu da budem srećan što sam ih poznavao!!!

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Raška – državno prvenstvo

Flying man — Sun, 27 Apr 2008 21:55:05 +0000

Proslogodišnje takmičenje u preciznom sletanju, bilo je dobra najava za ovogodišnje državno prvenstvo. Loša prognoza uticala je na to da se malo dvoumim oko odlaska, ali ipak je prošlogodišnje druženje i dobar provod prevagnulo.
Za Rašku smo krenuli u petak, kasno popodne, kako bismo se smestili i odmorili pred takmičenje. Odmah po okupljanju u motelu “Dušanov konak”, prijavili smo se za takmičenje, pozdravili se sa kolegama, i ubrzo smo se obreli u diskoteci “Arena”. Kasno smo stigli, a u Raškoj u svim lokalima fajront je u 00.30 posle ponoći. No, to nas nije sprečilo da popijemo koju turu, da se sprijateljimo sa šefom lokala i da za sutradan rezervišemo sto pored atraktivne plesačice.
Subota, prvi takmičarski dan. Nema letenja zbog jakog vetra, ali veliki broj pilota to koristi da bi pokazao svoje ground handling egzibicije (svaka čast Bujketu), puštaju se kajtovi (čestitke za Gorančeta iz Vršca). Domaćin se potrudio da nam ne bude dosadno, obezbedili su besplatno pivo na točenje, odličan gulaš, i specijalitet sa pečurkama (nisam ga probao, ali kažu da je bio odličan). Ni gosti ne ostaju dužni, pa se ubrzo organizuju vesele grupice letača, koje fino đuskaju uz muziku sa ozvučenja svojih automobila. Tu već glavno slovo vode Timočki rendžeri (Rade, Edi i Bane), Talični Tom (Beca), Milica, Vlada Grunf i jos poneki. Ako sam nekog izostavio neka se slobodno javi. E tu je bila i mala Nađa, koja još ne leti, ali zato uspešno jaše na rancu. Na sreću nestalo je piva, pa još uvek trezni odlazimo do sobe, da se sredimo za večeru i izlazak. Poučeni iskustvom od predhodne večeri, odlazimo ranije u diskoteku. Vrlo brzo je sve puno, pridružuju nam se i kolege letači iz drugih klubova, dok Talični Tom vodi glavnu reč u druženju sa plesačicom. Posle fajronta odlazimo nazad u motel, ali umesto na spavanje, nastavljamo druženje sa prijateljima iz Vršačkog Berkuta. Jadni konobar, pred zoru gasi i svetla u rashladnim vitrinama, ni bi li nas oterao na spavanje. Tradicionalno budim Marka (aka Šumski) da skuva kafu, što on i ovaj put nije učinio.
Nedelja, drugi takmičarski dan. Stižemo na sletište, gde je dogovoreno okupljanje pred sam polazak prve grupe letača, u kojoj sam i ja. Pošto smo stigli na start, nije bilo mesta opuštanju. Odmah se spremamo za poletanje, polećem bez problema još mamuran i neispavan od burne noći. Ali zato slećem još malo pa u Novi Pazar. Ni drugi moj let nije bio ništa bolji, ali su tu drugari iz ekipe Aresa, koji imaju dobre rezultate pa tako takmičenje završavamo na drugom mestu, iza ekipe “Gugi parapro”, a ispred Niškog Grunfa. Po pojačanju vetra, neki su leteli rekreativno. Takmičenje je prekinuto, nažalost uz jedno stoliranje glajdera, što je rezultovalo lomom ruke. Ovom prilikom povređenom pilotu želim da se što pre oporavi, i da se vrati letenju. Državno prvenstvo nije uspelo, ali je zato liga priznata. Pobednici su Pavle Marinković u muškoj, i Milica Marinković u ženskoj konkurenciji.
Dobri domaćini, iz paraglajding kluba “Golija” iz Raške, organizovali su i svečanu dodelu nagrada, ručak i muziku. Veselje i ovaj put nije izostalo. Polako, letači su napuštali druženje, jer su mnogi imali dug put do kuće. Još jedno dobro posećeno i organizovano takmičenje je završeno. A domaćini su nas zadužili da se i sledeće godine odazovemo njihovom pozivu.

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Opet mi na Tupiznici

Flying man — Thu, 17 Apr 2008 16:57:48 +0000

Prognoza za nedelju po NOAA-i, obećavala je letenje u popodnevnim časovima. Pre podne bilo je sunčano, ali je vetar jači, pa smo se na startu, na Tupiznici, okupili oko 14.30h. Nismo gubili vreme, jer je nebo pocelo da se zatvara, i najavljivalo je kišu, a vetar je na momente menjao pravac. Ovaj dan smo planirali za trening preciznog sletanja, kako bismo se malo pripremili za drzavno prvenstvo koje se odrzava sledećeg vikenda u Raškoj. Rade je pvi poleteo, i krenuo u ravnicu, gde je sve više počelo da usisava. Ja sam poleteo odmah za njim, napravio sam jedan krug na padini i pošto je bilo malo turbulentnije, odlučio sam i ja da krenem u ravnicu i da tamo potražim sreću, pa ako je nema, da sletim na ranije postavljen cilj. U međuvremenu, vetar na startu duvao je sa boka i leđa, pa Miki nije mogao da startuje. Dok je Rade nisko iznad cilja vrteo nulu i pokusavao da sleti, ja nikako nisam uspevao da nađem rupu u dizanju, kako bih išao na dole. Vozim samo pravo dobrih kilometar do dva i konstantno se penjem. Nije to bilo strašno penjanje, negde oko 3-4m/s, i lako bi se pobeglo u spirali, ali ja još pratim razvoj i razmišljam da zavrtim i odem na gore. Kad sam pogledao iznad Tupižnice, baš se zacrnilo nebo. Ipak sam odlucio da bežim na sletanje. Vetar je u međuvremenu i na sletištu promenio pravac, pa pravim prilaz za sletanje preko sela. Nisam bio ni preterano loš iako je vetar dosta muljao na sletištu, sleteo sam relativno blizu centra (na oko 4 m).
Tu se dogovaramo zbog nastale vremenske situacije da promenimo start, dok su Miki i Martin sišli po nas, Rade i ja smo se spakovali. Na našu žalost, nebo se raščistilo, ali smo ipak otišli na drugi teren. U međuvremenu i vetar je skoro stao, pa nismo mogli da poletimo. Odatle se selimo na školski terenčič, gde Martin i Robi vežbaju prednji start. Imali smo i posetu, seljaka kome je neko javio da izvodimo manevre iznad i u njegovom žitu, pa je brže bolje došao da se raspravimo. Ipak, bio je prijatan, i posto je video da mu ne gazimo žito, složio se da možemo i dalje da koristimo njegovo imanje za manevre. A možda se i uplašio, jer je razgovarao sa mnom. Vrlo brzo nas je napustio i zamolio nas da mu ne upropaštavamo letinu.
Prođe još jedan lep dan, vreme se kvari, ali nadamo se da će do državnog da se stabilizuje, pa se vidimo tamo.

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Novi doživljaj, na staroj Tupižnici

Flying man — Tue, 11 Mar 2008 19:36:19 +0000

Posle dužeg vremena red je da napišem nešto o letenju. Tekstova nije bilo, iz razloga što nije bilo ni letenja. ‘Oću reći, ja nisam leteo. Ove godine, ovo mi je bio treći odlazak na letenje, prvi je bio samo jedan desant, drugi parawaiting, a ovaj treći…

Na ovaj treći odlazak, trebalo je da idemo samo Rade i ja, ali se posle i Edi pridružio. Prognoza je obećavala, ali sutradan kad sam ustao i pogledao kroz prozor (inace od kuće vidim mesto sa kog letimo, iako je 20-tak km udaljeno), nebo se zatvaralo i po dimu sa okolnih kuća i zgrada zaključio sam da je na Tupižnici verovatno jak vetar. Dogovor je bio da Rade krene iz Zajecara i da me pokupi u Boljevcu, a Edi da krene za ženom i klincem, preko Knjaževca, da pokupi Martina za retransport. Kad mi se Rade javio, rekao sam mu da mislim da neće biti ništa od letenja, ali je on rekao da idemo, pa makar i na izlet.
Kad smo stigli na start, kumulusi su bili na sve strane, vetar malo jači, ali ništa strašno. Brzo se pripremamo, Edi kreće prvi i u trenu izlazi iznad starta. Rade pokušava da startuje, ali vetar je na trenutke jak za njegovog Kiss-a. Dok se on sprema da ponovo startuje, krećem i ja, vetar je u tom trenutku zbog termike promenljivog pravca, što mi pravi probleme pri poletanju, i primorava me da izbegavam oštre stene. Pošto sam sve odradio kako treba, brzo se pridružujem Ediju u jedrenju. Edi sa većom visinom kreće ka stubu, koji je malo iza starta, i vrlo brzo ide gore. Ja stižem dosta nisko, imam problema sa rotorom, ali ništa strašnije. Kad sam počeo da vrtim u stubu, Edi je već krenuo ka Knjaževcu. U međuvremenu, poleće i Rade, i polako, prvo na padini, a posle i u stubu, izlazi do nas. U trenutku kad sam krenuo za Edijem, on se okreće i vraća se nazad. Kako mi se približavao pomislio sam da je odustao od preleta, i učinilo mi se da jedva probijam vetar (imam problema sa speedom), bacam pogled ka GPS-u i u tom trenutku vidim da mi je brzina u vetru 1-2 km/h. Odlučujem da krenem u ravnicu, pa ako i iscurim, da sletim blizu sela kako se ne bih patio po planini. To mi je i bila greška, Edi se vratio po nas da krenemo zajedno u prelet. Međutim, ja ni radio stanicu nemam jer je na popravci, pa pravim grešku sa izlaskom u ravnicu, dok se Edi i Rade dogovaraju preko stanica da krenu ka Knjaževcu. Dok su oni visoko ispod baze, koja je bila preko 2000 m, ja polako ali sigurno curim. Pokušavam da stignem ispod jednog kumulusa koji se formira, stižem do njega ali se on posle nekoliko krugova rastura. Pogledom pratim Edija i Radeta koji sa velikom visinom lete u pravcu Knjaževca. Vrtim se levo-desno tražeci neko dizanje, opet mi polazi za rukom, i taman kad sam pomislio da ću da uhvatim priključak i da ih stignem do Knjazevca, moja nada se raspada zajedno sa stubom u kom sam bio. U tom trenutku ravnica se skroz očistila, samo je u planini bilo kumulusa. Očajan, još jednom pokušavam da se iščupam, okrećem niz vetar pravo ka planini, ali dolazim dosta nisko da bih uspeo da se izvučem na padini. Uživam u trku preplašenih srna, koje beze ispred mene, i posle par minuta slećem. Na putu ka Knjaževcu, Edi doživljava ogromnu asimetriju (ostale su mu napumpane samo 3-4 komore), po ispravljanju dolazi do frontalca. Uspešno je ispravio sve to, nastavlja da se penje, prestiže Radeta i stiže do Knjaževca. Sleteo je na fudbalski stadion, dok Rade sleće nekih 500m iza, na ulazu u sam grad. Retransport funkcioniše odlično, i brzo se okupljamo u Knajževcu, u nekom lokalu (zaboravio sam mu ime). Posle kraćeg odmora, uz sređjivanje utisaka, odlazimo do školskog terena, gde učimo Suzu, Edijevu ženu, da leti. Malo se tu zezamo, pravimo po par poletanja i krećemo za Zaječar. U povratku, Rade zove svoju ženu Tanju, da nam organizuje klopu, što ona naravno i čini. Malo se družimo uz klopu i pivo, prepričavamo doživljaje, planiramo nove akcije. Posto smo umorni, a sutra je novi radni dan, ne zadržavamo se previše, Edi me vozi nazad do Boljevca (na čemu mu se od srca zahvaljujem).

I tako, prođe još jedan divan dan, u letenju i druženju sa prijateljima, i ponoviću po ko zna koji put “Može li čovek da bude srećniji?”…

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Spavanje na vrhu Rtnja

Flying man — Wed, 22 Aug 2007 00:55:23 +0000

Petak 13-ti. U velikoj sam guzvi na poslu, auto mi riknuo, ispala je i neka reklamica da se odradi hitno, relativno mali poslic, a kinta solidna. Oko pola deset uvece poceo sam da radim reklamicu, kad mi se javio Miki i kaze da menja plan. Umesto da sutra idemo na Tupiznicu na letenje, predlaze da krenemo jos nocas na Rtanj. Idu planinari, a on bi da povede Petru (cerku) koja nikad do sada nije bila na Rtnju. Tako bi ona mogla da se vrati sa planinarima, a mi bismo leteli.

I tako zavrsim ja reklamu oko 23 casa, i taman sam resio da se pakujem za polazak stize Miki. ” E, ajde krecemo, ovi su vec otisli na Rtanj… Da ne zakasnimo…”. Ja samo dohvatim ranac sa opremom i krenem.

Stigli smo na mesto okupljanja, pozdravili se sa drugarima planinarima i krenuli polako dzipom, da skratimo put koliko mozemo. Posle kraceg tumaranja i probijanja po zaraslim putevima, konacno smo pogodili pravi i stigli do mesta gde se ukljucuje planinarska staza. Sacekali smo planinare i nastavili smo zajedno sa njima. Kolona se kretala sporo, a mi nosimo dosta veci teret od planinara, pa smo resili da izbijemo na celo kolone (preticanje u koloni planinara nije dozvoljeno), i krenemo ispred nasim tempom. Kretali smo se dosta brzo, uprkos cinjenici da je samo Petra imala lampu, a ja mobilni telefon koji ima mogucnost da se osvetli ekran i tada moze da se koristi kao lampa.
Noc na planini ume da bude dosta hladna, i vetrovita, pogotovo zato sto je juzna strana Rtnja gola, bez drveca. Ja sam samo u majici i bermudama a oznojio sam se dobro dok smo se kretali kroz sumu. Negde na pola puta ostavljam Petru i Mikija (Miki ima problema sa starom povredom noge, a Petra ipak mora da pravi drustvo tati zbog lampe, inace bi izasla zajedno samnom na vrh), i sa kratkim pauzama, bez sedanja stizem na vrh oko 03.35 casova, posle 2 sata i 20 minuta pesacenja. Javljam se ostalim planinarima jednim urlikom odusevljenja. Par minuta uzivam u pogledu, jer polako pocinje da svice. Pogled na kolonu planinara sa lampama je bas impresivan, lice na neku ogromnu vatrenu zmiju koja se krece planinom. Hladan vetar mi ne dozvoljava da duze uzivam u velicanstvenom prizoru, brze bolje trazim zavetrinu, presvlacim mokru odecu (sva sreca da sam imao rezervnu majicu i kombinezon za letenje, inace smrz’o bih se ziv, posto nisam spakovao nista od tople odece), pravim zaklon od sedista i paraglajdera, a ranac postavljam da legnem na njega kako bih se sto bolje zaklonio od vetra. U to vreme polako pristizu i ostali planinari, stizu Petra i Miki. Miki koristi istu tehniku za zastitu, a njegovo krilo koristimo da se pokrijemo. Tako scucureni ispod paraglajdera, nekako uspevamo da se ugrejemo. I dalje je hladno, mada sam ja uspeo i da zaspim. Nije mi jasno kako su ostali izdrzali na hladnoci kad je meni pored svega bilo hladno.

Budim se kad su zraci sunca poceli da greju svojom toplotom. Malo smo doruckovali, zezali se sa preostalim planinarima koji nisu pobegli sa planine zbog hladnoce. Prepustili smo se suncanju i uzivanju na planinskom suncu, koje je polako pocelo da bude i jako. Ubrzo su poceli da se formiraju oblaci, koji su najavljivali odlicno letenje. Medjutim, vise manjih oblaka, pocelo je da se spaja u jedan ogroman, zatvorili su celu dolinu. Nebo se zacrnilo, planinari su resili da podju, jer nisu bili sigurni u razvoj situacije. A nevreme na Rtnju je bas gadno, gromovi udaraju na sve strane. Miki i ja smo odlucili da poletimo i da barem napravimo po jedan spust. Tako smo i uradili, prvo sam ja poleteo, pa posle i Miki. Bilo je dosta turbulentno, a ja sam leteo prvi let sa mojim krilom koje je doslo sa servisiranja. Verujte da mi nije bilo sve jedno, ali krilo je bilo super (svaka cast Vlaji iz Kraljeva, koji ga je zakrpio). Po sletanju pokupili su me prijatelji koji su slucajno naisli, dovezli su me do Boljevca. Ubrzo je i Miki stigao, malo smo se okrepili u njegovom u lokalu Cvijeta .

Na nasu zalost, veliki oblak se rasturio i ponovo su se pojavili odlicni kumulusi i vreme je bilo odlicno za letenje, ali to nije umanjilo nas dozivljaj… Ponovicemo mi ovo jos nebrojeno puta…

A Vi, hocete li nam se vec jednom pridruziti?

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Raska – precizno sletanje paraglajderom

Flying man — Sun, 22 Apr 2007 12:21:19 +0000

Put Raske krenuli smo oko 4.30 izjutra. Razlog putovanja bilo je prvo takmicenje u preciznom sletanju ove sezone. Organizator je paraglajding klub “Golija” iz Raske. Izabrali smo put po onoj narodnoj preko prece naokolo blize. Put kojim smo isli preko Krusevca i Josanicke banje jeste kraci ili ima dosta krivina pa smo putovali oko 3 sata. U toku vozne mozete da pretpostaviti da se uglavnom pricalo o letenju. Stali smo u Josanickoj banji da u nekoj pekari kupimo burek ali na zalost (moju najvecu) nismo uspeli da nadjemo.
Kad mo stigli u Rasku prvo sto smo uradili bilo je da tu nadjemo pekaru, da popijemo kafu pa posle sve ostalo. Mesto okupljanje je bilo blizu, letaci su pristizali u velikom broju. Popunili smo prijave, a prijavili smo i tim za ligu. Timu sam ja kumovao a ostali su prihvatili tako da se tim zove “TIMOCKI RENDzERI” (Ko razume shvatice odakle je doslo ime) Ovo ujedno moze da bude i poziv potencijalnim sponzorima ako imaju zelje i mogucnosti da nam pomognu a mi da ih reklamiramo.
Masa leteca je doslo da se oproba, leti i druzi na ovom takmicenju. Brojka od 94 takmicara je impozantna i prvi put da na nekom takmicenju imamo ovoliko letaca. Preselili smo se do sletista gde je preko razglasa prstala muzika, mi se spremali za polazak i pozdravljali sa prijateljima koji su dosli sa svih strana. Dosta se kasnilo sa takmicenjem a prognoza nije bas obecavala, vetar je bio u pojacanju. Konacno je krenulo i takmicenje, startno mesto je dobro, malo se pesaci ali nista strasno. Uglavnom takmicari sa nizim startnim brojevima imali su i bolje uslove pa su uglavnom rezultati takodje bili dobri. Ko je poleteo kasnije imao je problema sa termikom i jacim vetrom. Na kraju vetar je toliko pojacaio da je takmicenje prekinuto. Cekalo se da vetar otanji a to se nije desilo tako da je ostalo je jos 30-tak pilota za sutrasnji dan. Otisli smo da se smestimo i da se spremimo za vecernji izlazak. Organizator je obezbedio odlicnu veceru u jednom finom restoranu koji nalazi uz samu reku. Posle vecere i par pica deo tima (Rade, Edi i ja) presao je u obliznji lokal, ubrzo su nam se pridruzil i drugari iz Vrsca ( Gorance i Dragan), pa prijatelji iz Makedonije ( Mende , Kiko i Goce). Atmosvera se iz minuta u minut, pivo po pivo zagrevala. Nase drustvo je sve vise raslo, tako da su nam se pridruzili i Vlasotincani, Krusevljani i lokalni letaci. DJ je u pocetku pustao finu muziku, a onda je krenuo sa narodnjacima sto nama na kraju i nije bas previse smetalo. Bilo je finog zezanja. Raska moze da se pohvali sa lepim curama, i finim mestima za izlazak. Kasnije smo presli u nocni bar gde je par plesacica zagrevao atmosferu do maksimuma. Tu je vec bila prevelika guzva,nisi imao gde iglu da bacis. Ubrzo smo krenuli na odmor jer smo planirali da ustanemo sto ranije i da napravimo po jedan let pre pocetka takmicenja.
Tako smo i uradili, ustali smo sa velikom mukom na brzinu smo se spakovali, odjavili se i krenuli na start. Tamo nas je docekao vetar loseg pravca. Malo smo cekali, vetar je na kraju promenio pravac tako da su Rade i Paka poleteli. U medjuveremenu stigli su i takmicari tako da smo Edi i ja morali da sacekamo sa poletanjem. Miki je startovao sa takmicarima jer prvog dana jak vetrar ga je preduvao preko brda (imao je srece pa je dobro sleteo). Odmah posle tog njegovog lete takmicenje je bilo zatvoreno. Prosla je prva grupa takmicara, Edi i ja smo iskoristili pauzu da poletimo i napravimo po jedan mali desant. Ubrzo je i drugi deo preostalih takmicara zavrsio letove, bilo je i nekoliko rekreativnih letova. Vetar je opet pojacao i na kraju opet je preduvao dva letaca preko brda.

Sve se dobro zavrsilo, nije bilo povreda, sacekali smo rezultate i proglasenje pobednika, pozdravili se sa prijateljima i organizatorima i krenuli smo na put kuci. Prvi odmor napravili smo kod Maglica (starog grada) na Ibarskoj magistrali. Tu smo u Motelu “Jerinin grad” rucali odlicnu pastrmku i lepom ambijentu. I vama toplo preporucujem ako vas put nanese tamo da obavezno svratine na pastrmku (necete se pokajati). Drugo zaustavljanje bilo je u Varvarinu (malo van nase rute), tamo smo se uz kolace, sladoled i limunadu osvezili u poslasticarnici “Prolece” inace u vlasnistvu mog ujaka. Nastavili smo put i posle skoro sat i po voznje dosli do Boljevca. Opet je bilo osvezenja pa smo nastavili do Zajecara, Edi, Rade i Paka kuci a Miki i ja da zavrsimo neke obaveze. Eto tako zavrsismo mi nase putesestvije, postignuti rezultati nam nisu bas i neki ali su nam zato srca puna…

Timocki rendzeri su:
.: Ponjavic Miroslav – Miki (ili Piki) takmicar i vodja tima
.: Randjelovic Rade – takmicar i fotograf tima
.: Kozelj Edi – takmicar i kamerman
.: Smiljkovic Branislav – Bane takmicar i kum tima

.: Pakovic Zvonko – Paka letac, kamerman, fotograf i logistika tima

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Tri dana za pamcenje

Flying man — Tue, 10 Apr 2007 21:20:46 +0000

Vec par dana dogovaramo se da u subotu idemo na letenje u Nisku banju. Super, posle skoro cetri nedelje ponovo idem na letenje. No kako to kod mene obicno biva u petak vece sam obecao drugu da izadjem kod njega u diskoteku gde vec treci petak dovodi igracice. I normalno u krevet sam uskocio oko 5 sati ujutru, a vec u oko 6 sam morao da ustanem da bi se spakovao i stigo do Zajecara odakle bi put nastavio sa Radetom i Edijem ka Niskoj banji. Uz put u Knjazevcu pokupili smo Marka, novajliju u nasem letecem drustvu. Posto Marko nema kacigu a nije se ni potrudio da je nadje (ja sam imao jos dve viska kod kuce), morali smo do druga u Nisu da pozajmimo kacigu za njega. Svratili smo i da kupimo dorucak (cuvenu gurmansku pljeskavicu) i zurimo u banju da stignemo sto pre na start jer po prognozi vetar treba da pojaca. Brzo doruckujemo, i pravimo plan za letenje. Prvo polece Marko, kako bi ga ispratili posto ima najmanje iskustva, pa Edi koji nije leteo puna tri meseca zbog povrede na skijanju, pa ja i na kraju Rade koji je leteo dan ranije pa je meni prepustio prednost. Cim je Edi poleteo bilo mi je jasno da je vetar poceo da pojacava, ali jos je moglo da se poleti i ja nisam hteo da propustim priliku. Imao sam muke da se uvucem u sistem koji sam pozajmio i tako sam ostao da sedim u njemu samo na pola d…ta. Nisam imao na sistemu speed i sa mukom sam probijao vetar. Ubrzo mi je postalo jasno da necu moci da dobacim do mesta gde su Edi i Marko sleteli, i vec sam poceo da trazim alternativu za sletanje. Prvo sam pomislio da okrenem niz vetar preko banje i dodjem do stadiona ali sam odustao od tog rizika jer sam prvi put leteo sa pozajmljenim paraglajderom tako da nisam najbolje poznavao negove karakteristike. Odlucio sam se da sletim pored jednog malog kamenoloma koji mi je bio najblizi. To mi je uspelo bez vece muke iako je tu bio manji rotor i sleteo sam zbog jacine vetra unazad. Odmah sam pozvao Radeta da mu javim da je sve u redu i da ne polece posto je vetar previse jak na sletanju. Posto smo se okupili u centru banje, poceli smo da se dogovaramo sta dalje. Bilo je opcija da se muvamo po Niskoj banji ili da prihvatimo poziv (koji je u medjuvremenu stigao) od drugara iz Vlasotinca da odemo do njih na letenje i druzenje uz rostilj kod njih. Jednoglasno smo prihvatili njihov poziv i tako krenusmo za Vlasotince putem koji je Rade izabrao, a koji se ispostavio ko u narodnoj izreci “preko prece, naokolo blize”. Kako bilo nista nije moglo da nam pokvari raspolozenje pa cak i vetar koji je i dalje jako duvao. Stizemo u Vlasotince i dok smo nasli kafanu u kojoj radi Zoki, nas prijatelj letac, mene je uspeo da zbuni lik koji mi se javio na mobilni na engleskom jeziku sa stranim naglaskom a brojem iz nase zemlje (064……). I dan danas mi nije jasno da li me neko zezao a ako nije odakle me je nasao., jer rece da je iz Juzne Afrike i da se zove Ghandr i da bi voleo da proba da leti i ako bi ja mogao da mu pomognem…

Posto smo nasli kafanu, pozdravili se sa Zokijem i narucili po pivo, dosao je u drugi lokalni pilot Beca. Malo smo popricali, pogledali slike sa ranijih druzenja resili smo da odemo do sletista kako bi videli gde i kako se slece. Sletiste je prostrano i bezbedno, nalazi se na sportskim terenima i pored gradskom kupalista na reci Vlasini. Tu smo sacekali da se pojavi i Goran, letac iz Leskovca. On dolazi u velikom stilu, sa paratrajkom (koji je on sam napravio) na stojadinu koji vozi njegov prijatelj. Resili smo da odemo na start i tamo sacekamo da vetar oslabi. Skupilo se fino drustvo, bilo je i publike i uz salu i pricu strpljivo smo cekali da oslabi vetar. Ali on je i dalje nemilosrdno duvao. Polako su nas napustili verni posmatraci, a mi se nadali da i dalje ima sanse da se poleti. Oko 18 casova, posto sam nesto ranije ubedjivao drustvo da se spakujemo i krenemo, resio sam da probam da podignem glajder i da im dokazem da nema sanse da se leti. Kako sam podigo glajder tako sam odlucio da poletim, i u par koraka polako sam krenuo na gore i napred. Odmah sam krenuo na padinu , vetar je bio jak, jedva sam probijao napred, pokusavjuci da me ne prebaci preko brda. U jednom delu poceo je nispon, sletiste jos nisam video od brda koje sam trebao da preletim, a nisam ukljucio variometar resio sam da sletim u jedan vinograd blizu starta. Bez muke mi je uspelo, ostali su brzo dosli da mi pomognu da se vratim na start. Goran iz Leskovca resio je da poleti i pomogao mi da odlucim da poletim jos jednom. Poleteo sam ponovo i krenuo istom putanjom. Brzo mi se i Goran pridruzio, ja sam se jedva probijao jedva odrzavajuci istu visinu koja bi mi bila dovoljna da preletim brdo koje me deli od sletista. Goran je polako isao gore i napred cak i sa povucenim usima. Kad sam uspeo da preletim brdo ozario sam se jer je sletiste bilo ispod mene i sad je bilo jasno da cu da dobacim bez problema. U par naglih zaokreta izgubio sam preostalu visinu i bezbedno sleteo. Brzo sam dohvatio aparat i napravio par slika kako Goran slece. Cim je sleteo javili smo ostalima da ne polecu. Dok smo se pakovali Goran je odlucio da poleti paratrajkom. Dok su ostali stigli mi smo skinuli trajk sa auta ali je vec pao mrak. Ostali su pokusavali da odgovore Gorana od poletanja ali on je ostao pri svome. Pomogli smo mu da se spremi za poletanje, ubrzo je i poleteo. Verujte da je bilo zanimljivo gledati ga kako polece. Pokusao sam da napravim neku sliku dok je bio u vazduhu ali bilo je toliko mracno na nisam mogao da ga nahvatam aparatom.

Posle par krugova sleteo je bezbedno ko profi. Spakovali smo opremu i krenuli do Zokijeve kuce gde je organizovan rostilj i druzenje. Uz ice i pice, dobru atmosferu doslo je i do “bratimljenja klubova” predajom rucne testerice. Brzo je doslo vreme za rastanak, na polasku Goran se popeo na krov automobila i upalio motor trajka da bi nam dobrim vetrom pozeleo stretan put. Kako je dao gas tako je i auto krenuo, toliko je trebalo Beci (nadam se da nisam pogresio) da udje u auto. Izbacio ga je iz brzine, pustio kocnicu i uz pogon paratrajka napravi par kruga na ulici.

Mozete da zamislite face prolaznina koji su prolazili ulicom. Bilo je smeha , cudjenja, ma svasta. Slikali smo se grupno, pozdravili i mi smo polako krenuli kuci. Ne znam koliko kilometra smo prosli a ja sam se uspavao (sto zbog prethodne neprospavane noci, sto zbog spricera). Kako bilo probudio sam se tek u Zajecaru ispred Edijeve kuce. Seo sam u auto i polako sam krenuo put Boljevca, zadovoljno se prisecajuci druzenja od tog dana. Stigao sam nesto pre tri sata ujutro, i samo sam se umio i bacio u krevet. Sutra dan je bio uskrs i moralo je da se poradi na nekom prasencetu.

Hvala svim prisutnima koji su bili tog dana na lepom druzenju. (ne bi da ih nabrajam da ne ispustim nekog)

Pozdrav

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Carli Braun i Drvo koje jede zmajeve

Flying man — Thu, 15 Mar 2007 23:09:55 +0000

Opet isti teren ko iz par proslih tekstova, ekipa u sastavu Jelena, Miki i Ja. Vetar odlican, kumulusi oko nas sa bazom na oko 1600-1700 m. Dogovor je da prvo ja poletim da bi Jelena i Miki (nisu do sad leteli sa ovog terena) ispratili moje poletanje i malo se opustili jer je Jelena trebalo da napravi prvi visinski let. Spremio sam se, polako dizem glajder, bez problema i stabilno dolazi iznad glave, okrecem se i u par koraka odvajam se od zemlje. Sve je idealno ali…

Tu ja nesmotreno pravim gresku koja kao sto ce te videti puno me je kostala. Odmah po odvajanju od zemlje, strujanje vetra pocelo je da me dize ivis, ja odmah i prerano skrecem ulevo kako bih ostao sto blize padini da bi zajedrio. No zbog blizine sume upadam u zavetrinu i glajder polako pocinje da se spusta, istog momenta reagovao sam desnom komandom kako bih pobegao od brda, prolecem telom kroz krosnju drveta koje je bilo ispred mene i kontam da sam imao srece da se ne zakacim, medjutim nisam primetio da mi je leva strana krila zakacila drvo sa moje leve strane, odjednom sam osetio cimanje i sledeceg momenta poceo sam da padam. Udario sam donjim delom ledja u jedan ogroman kamen. Na svu srecu sistem veza je kvalitetan i ledjni potektor je ublazio udarac, a i udario sam u kamen sa strane a ne pravo odozgo pa nije doslo do ozbiljnije povrede. Zato je paraglajder koji je zavrsio na “Drvetu koje jede zmajeve” pretrpelo ozbiljnije ostecenje. Uz pomoc Mikija i Jelene skinuli smo i razmrsili opremu. Na zalost oni su posle ovog dogadjaja i mojom krivicom odustali od poletanja. Spakovali smo se i krenuli nazad. Neposredno odatle ima mesto za dosta bezbednije poletanje za pocetnike pa su oni napravili po dva leta, dok sam im ja bio podrska sa zemlje. Jelena je pokazala da ima talenta za letenje i tek joj predstoje visinski letovi i pravo uzivanje.

Ja sam iz ovog dogadjaja izvuko pouku i nadam se da ubuduce necu praviti ovakve greske.

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Bela zemlja

Flying man — Tue, 13 Mar 2007 23:26:34 +0000

U nedelju 11.marta, Miki i Rade su odustali od letenja, tj Miki odustao, a Rade se opredelio za drugi teren i drugo drustvo. Iako je bilo oblacno i malo hladnije, Maza i ja nismo odustali. Taj dan smo planirali da testiramo novo poletiste koje sam ra dve nedelje ranije pronasao. To je ono mesto iz prethodnog teksta “Povratak”. Na startu malo jaci vetar, posto sam isekao jedno drvo koje bi moglo da smeta, spremam se za poletanje. Maza je vec spreman ali ceka da ja prvi poletim jer sam vec leteo odatle. Pri poletanju vetar mi malo pravi problema pa sam jedva uspeo da ne udarim u jednu bukvu koja je sa leve strane. Cim sam se odvojio od brda, krenuo sam velikom brzinom na gore. Vetar po visini dolazio je sa boka i bio je dosta jaci. Posto sam ja na gornjog tezinskoj granici mog glajdera nisam imao problema. Napravio sam par okreta na padini i nasao se 50-tak metara iznad starta. U to vreme polece i Maza, i posto je mnogo laksi od mene (a na donjoj granici za svoj glajder, vetar ga je nosio unazad i na gore. Posle par okreta, kada mi je ostao iza ledja, okrenuo sam glavu da vidim gde je. Posto ga nisam ugledao, okrenuo sam paraglajder nazad i krenuo da vidim gde je sleteo u sumu. Usao je u zavetrinu i nije mogo vise da se vrati na greben. Vetar ga je zakocio i sleteo je na drvo. posto sam ga locirao, odmah sam krenuo na sletanje, kako bih mu sto pre pomogo. Vetar koji je pojacao namucio me je posteno dok sam sleteo na jednu livadu sto blize Mazi. Maza mi se odmah javio da je dobro ali da mu treba pomoc da skine opremu. Na brzinu sam se spakovao, popricao sa jednim seljakom koji je dosao da se raspita malo sta to mi radimo, pozdravio se sa njim i krenuo da sto pre nadjem Mazu. On jevec prisitupio skidanju opreme, i uz pomoc moje testerice koju nosim u rancu brzo se oslobodio. Ja sam mu u znak dobre volje i zato sto je bezbedno sleteo poklonio testericu a on je meni uzvratio majicom pokreta “Zivim za Bor”. Teren je pokazao odlican potencijal za letenje. Izaso sam oko 170 m iznad poletista. Vratili smo se u Boljevac, verovali ili ne ni malo nervozni. Popili smo pice u jednom kaficu, pridruzili su nam se Jelena i Miki, malo smo popricali a onda smo se vratili svako svojim obavezama. Spremni da ih zadovoljni i bez stresa resavamo.

P.S. Inace clanak je dobio ime po terenu sa kog smo poleteli. Inace to mu je ime iz naroda jer je stvarno neka cudna bela zemlja (meni lici na otpadnu sljaku iz obliznje fabrike blokova).

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Povratak

Flying man — Tue, 06 Mar 2007 23:40:47 +0000

Kako je cudno? Posle par meseci skoro nikakvog rada, ne bavljenja hobijem koji vas opusta, lose vreme i … Kako treba malo da ce covek isprazni i krene ponovo!!!

Zadnjih par nedelja nesto mi nije kako treba, nervozan sam, i ako imam posla nemam elana, nemam volje ma skroz mi je bezveze. Danas kad sam zavrsio prepodnevne obaveze i isplanirao popodnevne, napravio se luft od nekih 3-4 sata, dan predivan a ja u bedaku.
Kad gle cuda, vreme idealno, vetar skoro odlican za teren koji sam pre dvadesetak dana snimio da moze da se leti sa njega. Reagujem instinktivno i u momentu pozivam prijatelja koji bi mogao da mi pravi drustvo i da zrtvuje svoje vreme da bi se ja bolje osecao. Normalno on pristaje i odlaze obaveze. Za nepunih pola sata vec se nalazimo na novom terenu, vetar idealnog pravca ali dosta slab. To me malo obeshrabljuje ali mi ipak prija izlazak u prirodu. Odmah pocinjemo da secemo par zbunova koji bi mogli da mi smetaju prilikom poletanja, spremam se i cekam da dune malo jaci vetric koji bi mi pomogao da se odvojim bezbedno od zemlje. Zbog konfiguracije terena, bizanje kila mi ne polazi za rukom iz prve. Postavljam se ponovo, prijatelj mi malo podize kupolu glajdera, vetar, glajder iznad glave i … Eto me u vazduhu, cujem druga kaoko vristi od srece. Par orlova koje smo gledali jos sa brda kako jedre, sklanjaju se i prave mi mesto da mogu i ja da letim. Nazalost vetar dosta slab za kvalitetno jedrenje, par malih baloncica termike izbacuju me iznad starta ali nista ozbiljnije da bih mogao da se vinem u visine. Vrtim se levo desno, razgledam konfiguraciju terena, kako bih mogao u sledecim poletanjima da imam bolju ideju na koju stranu da krenem. Prelecem najblize livade i proplanke, gledam kako da najbolje pridjem sletistu kad spazim cetri srne kako uplaseno beze od mene i moje senke. Prizor fantastican, za sve godine letenje nisam imao srece da vidim ovako nesto. Na trenutke zastaju i gledaju me, pa se opet daju u beg i tako vise puta. Nazalost nisam imao cime da ih slikam, ali i da sam i imao ne verujem da bih se setio u tom trenutku. Po sletenju, koje je proteklo bez problema srne i dalje stoje na stotinak metara od mene i posmatraju me.

Prvo sto sam uradio je, da sam poslao drugarima poruku sadrzine “Ko danas nije leteo, nek se sutne u dupe”. Pakujem se, ubrzo stize i prijatelj po mene. Odusevljeno prepricavamo svoja vidjena, sedamo u auto i stizem na vreme da rucam i da krenem na popodnevni posao.

Evo i sad, umoran sedim i pisem, razmisljam kako coveku treba malo da se POVRATI, koliko je malo potrebno da bi zaboravio sve brige i probleme i skupio snagu za DALJE.

P.S. Hvala mom najboljem prijatelju, koji je imao razumevanje i vremena za mene i pored svih njegovih obaveza. Gagi hvala ti

Tweet This Post

No related posts.

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.