Flying man’s blog

Raška - državno prvenstvo

Flying man — Sun, 27 Apr 2008 21:55:05 +0000

Proslogodišnje takmičenje u preciznom sletanju, bilo je dobra najava za ovogodišnje državno prvenstvo. Loša prognoza uticala je na to da se malo dvoumim oko odlaska, ali ipak je prošlogodišnje druženje i dobar provod prevagnulo.
Za Rašku smo krenuli u petak, kasno popodne, kako bismo se smestili i odmorili pred takmičenje. Odmah po okupljanju u motelu “Dušanov konak”, prijavili smo se za takmičenje, pozdravili se sa kolegama, i ubrzo smo se obreli u diskoteci “Arena”. Kasno smo stigli, a u Raškoj u svim lokalima fajront je u 00.30 posle ponoći. No, to nas nije sprečilo da popijemo koju turu, da se sprijateljimo sa šefom lokala i da za sutradan rezervišemo sto pored atraktivne plesačice.
Subota, prvi takmičarski dan. Nema letenja zbog jakog vetra, ali veliki broj pilota to koristi da bi pokazao svoje ground handling egzibicije (svaka čast Bujketu), puštaju se kajtovi (čestitke za Gorančeta iz Vršca). Domaćin se potrudio da nam ne bude dosadno, obezbedili su besplatno pivo na točenje, odličan gulaš, i specijalitet sa pečurkama (nisam ga probao, ali kažu da je bio odličan). Ni gosti ne ostaju dužni, pa se ubrzo organizuju vesele grupice letača, koje fino đuskaju uz muziku sa ozvučenja svojih automobila. Tu već glavno slovo vode Timočki rendžeri (Rade, Edi i Bane), Talični Tom (Beca), Milica, Vlada Grunf i jos poneki. Ako sam nekog izostavio neka se slobodno javi. E tu je bila i mala Nađa, koja još ne leti, ali zato uspešno jaše na rancu. Na sreću nestalo je piva, pa još uvek trezni odlazimo do sobe, da se sredimo za večeru i izlazak. Poučeni iskustvom od predhodne večeri, odlazimo ranije u diskoteku. Vrlo brzo je sve puno, pridružuju nam se i kolege letači iz drugih klubova, dok Talični Tom vodi glavnu reč u druženju sa plesačicom. Posle fajronta odlazimo nazad u motel, ali umesto na spavanje, nastavljamo druženje sa prijateljima iz Vršačkog Berkuta. Jadni konobar, pred zoru gasi i svetla u rashladnim vitrinama, ni bi li nas oterao na spavanje. Tradicionalno budim Marka (aka Šumski) da skuva kafu, što on i ovaj put nije učinio.
Nedelja, drugi takmičarski dan. Stižemo na sletište, gde je dogovoreno okupljanje pred sam polazak prve grupe letača, u kojoj sam i ja. Pošto smo stigli na start, nije bilo mesta opuštanju. Odmah se spremamo za poletanje, polećem bez problema još mamuran i neispavan od burne noći. Ali zato slećem još malo pa u Novi Pazar. Ni drugi moj let nije bio ništa bolji, ali su tu drugari iz ekipe Aresa, koji imaju dobre rezultate pa tako takmičenje završavamo na drugom mestu, iza ekipe “Gugi parapro”, a ispred Niškog Grunfa. Po pojačanju vetra, neki su leteli rekreativno. Takmičenje je prekinuto, nažalost uz jedno stoliranje glajdera, što je rezultovalo lomom ruke. Ovom prilikom povređenom pilotu želim da se što pre oporavi, i da se vrati letenju. Državno prvenstvo nije uspelo, ali je zato liga priznata. Pobednici su Pavle Marinković u muškoj, i Milica Marinković u ženskoj konkurenciji.
Dobri domaćini, iz paraglajding kluba “Golija” iz Raške, organizovali su i svečanu dodelu nagrada, ručak i muziku. Veselje i ovaj put nije izostalo. Polako, letači su napuštali druženje, jer su mnogi imali dug put do kuće. Još jedno dobro posećeno i organizovano takmičenje je završeno. A domaćini su nas zadužili da se i sledeće godine odazovemo njihovom pozivu.

Opet mi na Tupiznici

Flying man — Thu, 17 Apr 2008 16:57:48 +0000

Prognoza za nedelju po NOAA-i, obećavala je letenje u popodnevnim časovima. Pre podne bilo je sunčano, ali je vetar jači, pa smo se na startu, na Tupiznici, okupili oko 14.30h. Nismo gubili vreme, jer je nebo pocelo da se zatvara, i najavljivalo je kišu, a vetar je na momente menjao pravac. Ovaj dan smo planirali za trening preciznog sletanja, kako bismo se malo pripremili za drzavno prvenstvo koje se odrzava sledećeg vikenda u Raškoj. Rade je pvi poleteo, i krenuo u ravnicu, gde je sve više počelo da usisava. Ja sam poleteo odmah za njim, napravio sam jedan krug na padini i pošto je bilo malo turbulentnije, odlučio sam i ja da krenem u ravnicu i da tamo potražim sreću, pa ako je nema, da sletim na ranije postavljen cilj. U međuvremenu, vetar na startu duvao je sa boka i leđa, pa Miki nije mogao da startuje. Dok je Rade nisko iznad cilja vrteo nulu i pokusavao da sleti, ja nikako nisam uspevao da nađem rupu u dizanju, kako bih išao na dole. Vozim samo pravo dobrih kilometar do dva i konstantno se penjem. Nije to bilo strašno penjanje, negde oko 3-4m/s, i lako bi se pobeglo u spirali, ali ja još pratim razvoj i razmišljam da zavrtim i odem na gore. Kad sam pogledao iznad Tupižnice, baš se zacrnilo nebo. Ipak sam odlucio da bežim na sletanje. Vetar je u međuvremenu i na sletištu promenio pravac, pa pravim prilaz za sletanje preko sela. Nisam bio ni preterano loš iako je vetar dosta muljao na sletištu, sleteo sam relativno blizu centra (na oko 4 m).
Tu se dogovaramo zbog nastale vremenske situacije da promenimo start, dok su Miki i Martin sišli po nas, Rade i ja smo se spakovali. Na našu žalost, nebo se raščistilo, ali smo ipak otišli na drugi teren. U međuvremenu i vetar je skoro stao, pa nismo mogli da poletimo. Odatle se selimo na školski terenčič, gde Martin i Robi vežbaju prednji start. Imali smo i posetu, seljaka kome je neko javio da izvodimo manevre iznad i u njegovom žitu, pa je brže bolje došao da se raspravimo. Ipak, bio je prijatan, i posto je video da mu ne gazimo žito, složio se da možemo i dalje da koristimo njegovo imanje za manevre. A možda se i uplašio, jer je razgovarao sa mnom. Vrlo brzo nas je napustio i zamolio nas da mu ne upropaštavamo letinu.
Prođe još jedan lep dan, vreme se kvari, ali nadamo se da će do državnog da se stabilizuje, pa se vidimo tamo.

Novi doživljaj, na staroj Tupižnici

Flying man — Tue, 11 Mar 2008 19:36:19 +0000

Posle dužeg vremena red je da napišem nešto o letenju. Tekstova nije bilo, iz razloga što nije bilo ni letenja. ‘Oću reći, ja nisam leteo. Ove godine, ovo mi je bio treći odlazak na letenje, prvi je bio samo jedan desant, drugi parawaiting, a ovaj treći…

Na ovaj treći odlazak, trebalo je da idemo samo Rade i ja, ali se posle i Edi pridružio. Prognoza je obećavala, ali sutradan kad sam ustao i pogledao kroz prozor (inace od kuće vidim mesto sa kog letimo, iako je 20-tak km udaljeno), nebo se zatvaralo i po dimu sa okolnih kuća i zgrada zaključio sam da je na Tupižnici verovatno jak vetar. Dogovor je bio da Rade krene iz Zajecara i da me pokupi u Boljevcu, a Edi da krene za ženom i klincem, preko Knjaževca, da pokupi Martina za retransport. Kad mi se Rade javio, rekao sam mu da mislim da neće biti ništa od letenja, ali je on rekao da idemo, pa makar i na izlet.
Kad smo stigli na start, kumulusi su bili na sve strane, vetar malo jači, ali ništa strašno. Brzo se pripremamo, Edi kreće prvi i u trenu izlazi iznad starta. Rade pokušava da startuje, ali vetar je na trenutke jak za njegovog Kiss-a. Dok se on sprema da ponovo startuje, krećem i ja, vetar je u tom trenutku zbog termike promenljivog pravca, što mi pravi probleme pri poletanju, i primorava me da izbegavam oštre stene. Pošto sam sve odradio kako treba, brzo se pridružujem Ediju u jedrenju. Edi sa većom visinom kreće ka stubu, koji je malo iza starta, i vrlo brzo ide gore. Ja stižem dosta nisko, imam problema sa rotorom, ali ništa strašnije. Kad sam počeo da vrtim u stubu, Edi je već krenuo ka Knjaževcu. U međuvremenu, poleće i Rade, i polako, prvo na padini, a posle i u stubu, izlazi do nas. U trenutku kad sam krenuo za Edijem, on se okreće i vraća se nazad. Kako mi se približavao pomislio sam da je odustao od preleta, i učinilo mi se da jedva probijam vetar (imam problema sa speedom), bacam pogled ka GPS-u i u tom trenutku vidim da mi je brzina u vetru 1-2 km/h. Odlučujem da krenem u ravnicu, pa ako i iscurim, da sletim blizu sela kako se ne bih patio po planini. To mi je i bila greška, Edi se vratio po nas da krenemo zajedno u prelet. Međutim, ja ni radio stanicu nemam jer je na popravci, pa pravim grešku sa izlaskom u ravnicu, dok se Edi i Rade dogovaraju preko stanica da krenu ka Knjaževcu. Dok su oni visoko ispod baze, koja je bila preko 2000 m, ja polako ali sigurno curim. Pokušavam da stignem ispod jednog kumulusa koji se formira, stižem do njega ali se on posle nekoliko krugova rastura. Pogledom pratim Edija i Radeta koji sa velikom visinom lete u pravcu Knjaževca. Vrtim se levo-desno tražeci neko dizanje, opet mi polazi za rukom, i taman kad sam pomislio da ću da uhvatim priključak i da ih stignem do Knjazevca, moja nada se raspada zajedno sa stubom u kom sam bio. U tom trenutku ravnica se skroz očistila, samo je u planini bilo kumulusa. Očajan, još jednom pokušavam da se iščupam, okrećem niz vetar pravo ka planini, ali dolazim dosta nisko da bih uspeo da se izvučem na padini. Uživam u trku preplašenih srna, koje beze ispred mene, i posle par minuta slećem. Na putu ka Knjaževcu, Edi doživljava ogromnu asimetriju (ostale su mu napumpane samo 3-4 komore), po ispravljanju dolazi do frontalca. Uspešno je ispravio sve to, nastavlja da se penje, prestiže Radeta i stiže do Knjaževca. Sleteo je na fudbalski stadion, dok Rade sleće nekih 500m iza, na ulazu u sam grad. Retransport funkcioniše odlično, i brzo se okupljamo u Knajževcu, u nekom lokalu (zaboravio sam mu ime). Posle kraćeg odmora, uz sređjivanje utisaka, odlazimo do školskog terena, gde učimo Suzu, Edijevu ženu, da leti. Malo se tu zezamo, pravimo po par poletanja i krećemo za Zaječar. U povratku, Rade zove svoju ženu Tanju, da nam organizuje klopu, što ona naravno i čini. Malo se družimo uz klopu i pivo, prepričavamo doživljaje, planiramo nove akcije. Posto smo umorni, a sutra je novi radni dan, ne zadržavamo se previše, Edi me vozi nazad do Boljevca (na čemu mu se od srca zahvaljujem).

I tako, prođe još jedan divan dan, u letenju i druženju sa prijateljima, i ponoviću po ko zna koji put “Može li čovek da bude srećniji?”…

Škola snowboarda na Rtnju

Flying man — Sun, 03 Feb 2008 12:38:28 +0000

U periodu od 13 - 20. januara, na Rtnju, držao sam školu snowboarda. Polaznici škole bili su Ana i Ivo iz Bora. Zbog neizvesnosti sa snegom, smeštajem i još nekim stvarima, nisam smeo, nažalost, da se upustim u organizaciju iste, za veći broj polaznika, mada, kako se kasnije ispostavilo, ipak bilo je uslova. Na svu sreću vreme nas je poslužilo, tako da smo imali snega tokom svih dana našeg boravka na Rtnju. No, da krenem redom.

Na rtanj, smo stigli 13. januara, oko podneva, i odmah smo otisli na ski stazu. Prvi dan, po lepom sunčanom vremenu, iskoristili smo da podesimo opremu, i da se Ana i Ivo upoznaju sa stazom i prodju osnove. Na stazi je bilo jos skijasa, pošto je bio vikend, ali to nam nije smetalo da odradimo stvari koje sam isplanirao za taj dan. Po povratku sa ski staze, smestili smo se u sobe, večerali i vrlo brzo otišli smo umorni na spavanje.
Sutradan, odmah posle doručka, otišli smo na stazu i krenuli sa školom. Toga dana bili smo sami na stazi. Ana i Ivo, bili su uporni tako da smo se i posle ručka vratili na stazu, i umesto planirana tri časa dnevno odradili punih pet. Tako se nastavilo i ostalih dana, što je dalo dobre rezultate i video se brz napredak. Sutradan na stazi nam se pridružila i grupa izviđača iz Zaječara, koji su na Rtanj stigli prethodnog dana, tako da smo imali gužvu na stazi, ali bilo je zanimljivo družiti se sa njima. U trenucima dok su Ana i Ivo vežbali sami, ja sam to vreme iskoristio da vozim za svoju dušu, tako da sam vrlo brzo ušao u dobru kondiciju, i mogao sam da ludujem po stazi do mile volje. Povremeno, pojavljivali su se još neki borderi - početnici, kojima sam pomagao savetima koliko sam mogao. Najmladji zainteresovani border, tjs borderka ja mala Vasilisa iz Jagodine, koja je osetila čari snowboardinga u spustu zajedno samnom na jednoj dasci. Bila je baš oduševljena, tako da je iste večeri upitala svoju čarobnu lampu, hoće li joj tata kupiti snowboard. Naravno dobila je potvrdni odgovor, pa od sledeće godine i ona ulazi u naš sport.
Par dana, pred sam kraj, Anu je sustigao umor, pa je imala malo problema sa vožnjom, ali je to svojom jakom voljom i upornošću prebrodila. Ivo je pravio malo više pauza, tako da je konstantno dobro vozio. Poslednjeg dana, temperatura je bila u porastu, sneg se topio, a mi nismo imali previse volje da se kvasimo, tako da smo vreme do polaska iskoristili da se spakujemo bez žurbe i da se odmorimo gledajući tenis, na australian openu.
Bili smo smešteni u odmaralištu na Rtnju, sa solidnom uslugom i pristupačnim cenam i ljubaznim osobljem.
Škola je organizovana u saradnji Kluba ekstremnih Sportova “Rock & Ice” iz Bora i Kluba ekstremnih spotrova “Alien” iz Boljevca. Na kraju samo mogu da zakljucim da su Ana i Ivo uspesno savladali osnove snowboardinga, mada im treba da provedu dosta dana na snegu kako bi sve doveli na svoje mesto. Ovom prilikom im se zahvaljujem, na upornosti, strpljenju i želji da uče i voze bord.

I samo da vam kažem da sam se i ja super odmorio i naspavao, nadisao svežeg planinskog vazduha i uživao u svakom trenutku provedenom na snegu.

Sloboda govora, nemanje hrabrosti ili …

Flying man — Fri, 25 Jan 2008 20:57:20 +0000

Zbog poslednjih događaja na 381 sistemu, na kome sam bio prvo običan član, pa moderator, pa opet običan član, i zato što sam skoro od samog pocetka bio na tom sistemu, mislim da mogu i treba nešto da kažem.
Verovatno je Tanja bila malo prenagla u svojim odlukama, ali mislite li da je njoj bilo lako da tako nesto zatraži od blogera na svom sistemu? Mislim da se tako nešto ne traži iz čista mira i bez razloga?
Dobijali su od nje i njenog sistema puno, a kad je “jednom” ona od njih zatražila nešto, oni su joj okrenuli leđa. Ni od koga nije tražila da prestane da bude prijatelj sa njim, samo je zatražila da ga ne dovode kod nje u goste.
O njemu ne vredi ni pričati. Prvo je varao na glasanju za naj blogera, pa je drugo minirao, pa je uvređeno, “u velikom stilu” odlazio sa 381 sistema, pa se posle vratio za funkciju super moda, pa je izbačen zbog vulgarnosti i još nekih stvari , a na kraju posle svega, nema obraza i ponosa pa opet dolazi pod različitim nickovima. A on i dalje koristi svoje prijatelje da dolazi na sistem 381 za svoje prljave radnje. Kad sam joj kao moderator na forumu, rekao da ga ne vraća na forum posle njegovog, opet pominjem “odlaska u velikom stilu”, sa rečima da se nikad više neće vratiti, da mu ponos i ko zna šta sve još ne dozvoljava… Ona ga je vratila, dala mu super mod funkciju, rekavši da svako ima pravo na šansu da se promeni.
Zar ona nije bila isuviše fer, prema njemu, zar nije pokazala da ume da prašta?
Dugo ga je Tanja trpela, i nije pravila pitanje što dolazi na blogove svojih prijatelja. Nije samo ona postavila uslov blogerima da biraju, već je i on svojim ponašanjem doveo dotle Tanju i sve svoje prijatelje. I da li je on stvarno tako dobar prijatelj, za koga treba podmetnuti leđa. Ne radi li on loše svojim “prijateljima” ovakvim svojim ponašanjem, ne krije li se iza njihovih leđa? Nije li on parodirao odličnog i kvalitetnog blogovskog, na blogu blogzmajkovski?
I sad je on dobar, a Tanja loša?
U jednom postu je osoba koju cenim, rekla da neće imati problema da pokaže prstom na pokvarene i lose ljude u svojoj firmi, kad dođe trenutak za istinu. I tu me je oduševila, treba za tako nešto hrabrosti. Nažalost, izgleda da nema mnogo takvih, izgleda da ih takve osobe drže u šaci iza lažnog prijateljstva.
Ne oseća li se Tanja, izdanom i uvređenom od prijatelja? Ne misli li ona da ostali na ovaj način podržavaju dotičnog i njegovo ponašanje?
Tanja, koliko god da mi je krivo i žao, i ako ugasiš sistem, imas pravo i punu moju podršku.

Babin zub 16. decembar

Flying man — Thu, 20 Dec 2007 14:57:42 +0000

Petak, sneg pada, na Rtnju i Babinom zubu jos više. Stalno zovem dom i hotel na Babinom zubu, da proverim da li će raditi žičare za vikend. Od poziva do poziva dobijam odgovor: Snega ima ali nismo sigurni da li će raditi žice.

Za večeras dogovorili smo promociju snowboarda u klubu Cvijeta. Sedim pored prozora, pijem kuvano vino, na kompu ide neki snowbord film, a sneg i dalje pada. Uveče promocija, okupilo se društvo, neki su došli, neki nisu. Hvala im. Uz piće, ćaskanje, filmove vreme brzo prolazi. Informacija da žice neće raditi u subotu, i da je velika magla uspele su da nam poremete planove. Rastajemo se, uz dogovor da se čujeo sutra, pa da vidimo kakvo je stanje za nedelju. Sutradan opet isto razočarenje, žice neće raditi ni u nedelju, spustio se oblak a i staze i žičare nisu pipremljene za sezonu. Izgleda da ih je iznenadio sneg, u sred zime.

Prijatelj koga sam trebao da učim da vozi bord odustaje. I mi ostali nevoljno odustajem… ali samo na kratko. Ubrzo me zove Rade i kaže da su oni odlučili da ipak idu, pa makar da se i malo zezaju na snegu. Ja neodlučan, oću - neću. No tu je drugar Edi, da me ubedi u dva sata noću, na “Skype” da pođem i ja. Tako sutradan, Miki i ja krećemo put Zaječara, pa se pridružujemo Radetu, Ediju i članovima njihovih porodica. Rade vozi ženski deo ekipe, a Edi muški. Tako osmočlana ekipa u sastavu Rade, Tanja, Marija, Jelena, Edi, Suza, Miki i Bane (tjs. Ja), posle dobrih dva i po sata vožnje, uz postavljanje lanaca, po očišćenom ali dosta lošem put, punom rupa, stiže na Babin zub, ispred planinarskog doma. Odmah se spremamo za skijanje. Iako smo se nadali da će raditi bar neki ski lift, nismo imali sreće. Pripremljena je samo jedna mala stazica, no to nas nije omelo da u narednih nekoliko sati uživamo na snegu. Pedestak ljudi je na stazi, a moram da primetim da je više bordera. Edi odlican na skijama, vidi se iskustvo. Pariraju mu Marija i Jeca, dok Suza i Tanja malo zaostaju ;), šala mala. Miki uči da vozi bord, ide njemu to od ruke, posebno od kada je promenio položaj vezova. I Rade i Edi oprobali su se na bordu, Rade ako mogu da primetim i ocenim (a mogu), nova nada našeg snowboardinga, još samo da nabavi opremu. A ja, pa i ja sam se vozio. A boga mi i uživao sam, malo sam delio savete, malo vizio za svoju dušu, napravio par malih skokova…

Zima i pešačenje uz stazu, učinili su svoje. Ubrzo smo se promrzli, i gladni obreli u EPS-sovom hotelu. Zagrejali smo se malo uz čaj i kuvano vino, neki i uz pivo, posle je došla na red i čorba. Pričali smo, zezali se, naravno i slikali, i tako došlo je vreme da krenemo nazad, spremni i orni za novu radnu nedelju.

Dok vam ovo pišem, misli mi lutaju ka planini, snegu, skijanju, kuvanom vinu i … Nadam se da se vidimo i sa vama na nekoj planini.

Tupiznica juce pruzila fino letenje.

Flying man — Sat, 06 Oct 2007 16:06:48 +0000

Juce na Tupiznici solidan dan, iako prognoza nije obecavala. Malo smo sredjivali start, a onda i krenuli sa letenjem. Posle par krugova na grebenu, koji je odlicno drzao, odlucujem da potrazim srecu u ravnici. Krecem ka prelepom oblaku, ali okidac je bio dalji nego sto sam se nadao, a vetar slabiji, tako da stub nije bio bas zakosen. Dok su se drugi lepo vozili na grebenu, ja sam curio polako i bio besan na sebe. Na 50-tak m od zemlje, vec sam poceo manevar za sletanje, posto je livadica koju sam mogao da dobacim, na samom brdascetu oivicenom sumama. U tom momentu, osetio sam slabu termiku, u pocetku dizanje se kretalo od 0 do 0.7 m/s, da bi na kraju bio nagradjen dobrim penjanjem od 5 m/s, i cas posla nasao sam se na 2000 m. U medjuvremenu, Marko i Piki su iscureli i sleteli, dok smo Rade i ja jos bili u vazduhu. Resio sam da krenem prema Knjazevcu, ali je vetar promenio pravac po visini, tako da sam zakasnio da iskoristim dizanje ispod kumulusa koji je bio ispred mene. Vratio sam se nazad na greben, izgubivsi dosta visine. Opet sam zajedrio, izvukao se 20-30 m iznad grebena, tu nalazim stub koji me je fino dizao, ali je bio dosta zakosen. Napustio sam ga na nekih 300 m iznad grebena, i opet krenuo u ravnicu, gde sam primetio dva orla kako penju. Mnogo iznad orlova primetio sam i jato gavranova kako penje. I opet se desava situacija kao i sa pocetka price. Rade koji je imao vecu visinu, iskoristio je taj stub, a ja opet curim i idem ka sletanju, sada sa malo vecom visinom, dok sam isao ka livadi na kraju sela (gde obicno slecemo). Opet na istom okidacu nailazim na stub. Dugo sam vrteo nulu dok nije proradila termika. Sada slabija, ali opet me je vratila u visine. U medjuvremenu i Rade je sleteo. Jos malo sam se vozio, levo desno, slikao okolinu, zavrteo nekoliko spirala, da izgubim visinu i konacno sleteo posle nesto manje od 2 sata u vazduhu. Rade me je sacekao da se spakujem, dok su Piki i Marko u medjuvremenu izasli ponovo na start. Vetar je pojacao, Marko je ipak uspeo da poleti, i da izvrti nekih 500 m iznad grebena. Piki, na zalost nije uspeo da poleti. Marko krece u prelet prema Knjazevcu, ali ne uspeva da dobaci. Bio je dosta nisko, a dan je vec prolazio, tako da nije bilo vise termike i zavrsava na pola puta do Knjazevca.

Skupili smo se u prodavnici u Bucju, popili par piva i krenuli za Knjazevac, da pogledamo nekog “Pinca”, posto Piki hoce da kupi jednog za letenje. Posto smo zavrsili i tu obavezu, odlucili smo da odemo na start iznad Knjazevca. Posto je vec bio slab vetar, a start dosta kratak i polozen, ja sam odustao od letenja. Piki je uspeo da poleti i napravi mali desant, dok je Marko zavrsio u zbunju na kraju starta. Skupili smo se polako, i otisli da se nadjemo sa mojim prijateljem Golubom, snowborderom i bajkerom iz Knjazevca. Otisli smo na girice i pivo, i tu smo proveli par sati u finom druzenju.

Dan za 10-ku, i letenje i zezanje i girice i pivo. Sta jos treba za srecu?

Nekoliko apsolutno nebitnih stvari o meni

Flying man — Sat, 01 Sep 2007 22:44:10 +0000

Ovaj post nastao je dok sam citao postove, na tri moja omiljena bloga. Suske, Blago, Aurora. Pa ajde da i ja napisem neke nebitne stvari o meni, inspirisane postovima na navedenim blogovima:

1. Jednu kafu mogu da pijem i po 2-3 sata, a mogu i po dva dana.

2. Ukoliko ne želite da vas udostojim pogledom tipa sad-ću-da-te-razbijem (i da to i ostvarim), ne ulizujte mi se nikada.

3. Mogu da popijem 6-7 votki, i da mi nista ne bude. Mogu i litar votke i 6-7 guarane i da mi skoro ne bude nista.

4. Volim kad me pitaju koje sam godiste, da kazem “ajde pogodi”. Uvek me podmlade…

5. Ne volim ni ja da jedem za stolom kad sam kuci. Obicno to radim za kompom, na stocicu u dnevnoj sobi ili u kuhinji.

6. I ja mogu da dodirnem nos jezikom. Mislio sam da smo jedna osoba i ja jedini koji to mogu, a onda sam upoznao jos jednu.

7. Nikad nisam bio odlican u skoli (a kamo li vukovac). Kad sam dobio 5 na pismenom iz srpskog (inace do tada najveca ocena mi je bila 3-ka). Hteo sam da ga uramim.

8. Takodje odlicno funkcionisem kad je najgore. Tad sam u stanju da radim i po 20 sati dnevno. (inace toliko radim mesecno).

9. TV mi se ne gasi, sta god da radim on je upaljen. Trenutno je u kvaru mesec dana i ne fali mi bas previse. Cudno?

10. Sto tek meni pare prolaze kroz ruke? Potrosim 1000 evra mesecno, zaradim 200. Odakle mi onih 800 preko, nemam pojma?

11. Skoro nikad ne kasnim na posao, jer nigde i ne radim.

12. Bez muzike ne mogu da zivim. Mogu, ali ne zelim…

13. Kratak mi je dan.

14. Znam da plivam, znam da letim. A boga mi znam i da padnem. (i to cesto).

14. Uvek ustanem posle pada, i nastavim dalje.

15. Nista ne moze da me slomi.

16. I ja sam rodjen u septembru, tri dana posle baksuznog. Nisam baksuz, ali sam tvrdoglav.

17. Volim sneg i snowboarding, a volim i paragliding.

18.Za sve koji me mrze kazem ” Ko me mrzi nek jede gomna” (Gomna je namerno da ne bih bio bas prost i vulgaran)

19. Umem da procenim ljude i situacije na prvu.

20. Dosta sam tolerantan, ali umem i da budem previse agresivan. (Molite boga da nikad ne upoznate moju agresivnu stranu)

21. E da, ljudima uvek dajem 100% poverenja. Njihovo je da li ce da ga zadrze ili izgube. Ako ga izgube, to je zauvek.

Mozda sam malo preterao, mozda se ovde naslo i nekoliko bitnih stvari o meni, al sta ces…

Spavanje na vrhu Rtnja

Flying man — Wed, 22 Aug 2007 00:55:23 +0000

Petak 13-ti. U velikoj sam guzvi na poslu, auto mi riknuo, ispala je i neka reklamica da se odradi hitno, relativno mali poslic, a kinta solidna. Oko pola deset uvece poceo sam da radim reklamicu, kad mi se javio Miki i kaze da menja plan. Umesto da sutra idemo na Tupiznicu na letenje, predlaze da krenemo jos nocas na Rtanj. Idu planinari, a on bi da povede Petru (cerku) koja nikad do sada nije bila na Rtnju. Tako bi ona mogla da se vrati sa planinarima, a mi bismo leteli.

I tako zavrsim ja reklamu oko 23 casa, i taman sam resio da se pakujem za polazak stize Miki. ” E, ajde krecemo, ovi su vec otisli na Rtanj… Da ne zakasnimo…”. Ja samo dohvatim ranac sa opremom i krenem.

Stigli smo na mesto okupljanja, pozdravili se sa drugarima planinarima i krenuli polako dzipom, da skratimo put koliko mozemo. Posle kraceg tumaranja i probijanja po zaraslim putevima, konacno smo pogodili pravi i stigli do mesta gde se ukljucuje planinarska staza. Sacekali smo planinare i nastavili smo zajedno sa njima. Kolona se kretala sporo, a mi nosimo dosta veci teret od planinara, pa smo resili da izbijemo na celo kolone (preticanje u koloni planinara nije dozvoljeno), i krenemo ispred nasim tempom. Kretali smo se dosta brzo, uprkos cinjenici da je samo Petra imala lampu, a ja mobilni telefon koji ima mogucnost da se osvetli ekran i tada moze da se koristi kao lampa.
Noc na planini ume da bude dosta hladna, i vetrovita, pogotovo zato sto je juzna strana Rtnja gola, bez drveca. Ja sam samo u majici i bermudama a oznojio sam se dobro dok smo se kretali kroz sumu. Negde na pola puta ostavljam Petru i Mikija (Miki ima problema sa starom povredom noge, a Petra ipak mora da pravi drustvo tati zbog lampe, inace bi izasla zajedno samnom na vrh), i sa kratkim pauzama, bez sedanja stizem na vrh oko 03.35 casova, posle 2 sata i 20 minuta pesacenja. Javljam se ostalim planinarima jednim urlikom odusevljenja. Par minuta uzivam u pogledu, jer polako pocinje da svice. Pogled na kolonu planinara sa lampama je bas impresivan, lice na neku ogromnu vatrenu zmiju koja se krece planinom. Hladan vetar mi ne dozvoljava da duze uzivam u velicanstvenom prizoru, brze bolje trazim zavetrinu, presvlacim mokru odecu (sva sreca da sam imao rezervnu majicu i kombinezon za letenje, inace smrz’o bih se ziv, posto nisam spakovao nista od tople odece), pravim zaklon od sedista i paraglajdera, a ranac postavljam da legnem na njega kako bih se sto bolje zaklonio od vetra. U to vreme polako pristizu i ostali planinari, stizu Petra i Miki. Miki koristi istu tehniku za zastitu, a njegovo krilo koristimo da se pokrijemo. Tako scucureni ispod paraglajdera, nekako uspevamo da se ugrejemo. I dalje je hladno, mada sam ja uspeo i da zaspim. Nije mi jasno kako su ostali izdrzali na hladnoci kad je meni pored svega bilo hladno.

Budim se kad su zraci sunca poceli da greju svojom toplotom. Malo smo doruckovali, zezali se sa preostalim planinarima koji nisu pobegli sa planine zbog hladnoce. Prepustili smo se suncanju i uzivanju na planinskom suncu, koje je polako pocelo da bude i jako. Ubrzo su poceli da se formiraju oblaci, koji su najavljivali odlicno letenje. Medjutim, vise manjih oblaka, pocelo je da se spaja u jedan ogroman, zatvorili su celu dolinu. Nebo se zacrnilo, planinari su resili da podju, jer nisu bili sigurni u razvoj situacije. A nevreme na Rtnju je bas gadno, gromovi udaraju na sve strane. Miki i ja smo odlucili da poletimo i da barem napravimo po jedan spust. Tako smo i uradili, prvo sam ja poleteo, pa posle i Miki. Bilo je dosta turbulentno, a ja sam leteo prvi let sa mojim krilom koje je doslo sa servisiranja. Verujte da mi nije bilo sve jedno, ali krilo je bilo super (svaka cast Vlaji iz Kraljeva, koji ga je zakrpio). Po sletanju pokupili su me prijatelji koji su slucajno naisli, dovezli su me do Boljevca. Ubrzo je i Miki stigao, malo smo se okrepili u njegovom u lokalu Cvijeta .

Na nasu zalost, veliki oblak se rasturio i ponovo su se pojavili odlicni kumulusi i vreme je bilo odlicno za letenje, ali to nije umanjilo nas dozivljaj… Ponovicemo mi ovo jos nebrojeno puta…

A Vi, hocete li nam se vec jednom pridruziti?

Neplanirano a odlicno

Flying man — Thu, 12 Jul 2007 19:45:54 +0000

U ponedeljak krenem do Bora da Mazi postavim neke roletne. Posto je mali Luka zaspao, odlucim ja da ga ne budim i da se prosetam do Borskog jezera da se vidim sa Mazom a da roletne postavim podne.

Potrazio sam malo Mazu po obali, raspitao se da li ga je neko video. Ubrzo sam ga pronasao, upoznaje ma sa svojim kolegom Pilcem i nastavljam sa njima camcem do dela plaze koji tog dana treba da ciste od trave. Dok su oni ronili i vadili travu ja sam to vreme iskoristio za kupanje i voznju camcem po jezeru. Posle skoro dva sata izronili su, travu su izvukli na obalu. Zahvalni ribolovac pocastio nas je sokom, kaficom. Vratili smo se do kampa. Dok je Pilac pripremao ribu koju je Maza prethodne noci ulovio, Maza mi je odrzao kratak kurs ronjenja. Ronili smo zajedno nekih 15-tak minuta i bili smo do 10 metara. Iako je jezero bilo zamuceno od kupaca osecaj je bio fenomenalan. Ne bi me zacudilo da krenem da kupujem opremu i za ovaj sport. Stvarno deluje opustajuce.
Zaboravio sam da vam kazem kako me je Maza ubedio da ostanem kod njih na jezeru i tu da prespavam a da roletne mogu i sutra da postavim. Posto smo oprali opremu, rucali smo i prepustili se kuliranju. Nakon kraceg odmora resio sam da proverim paraglajder koji mi je stigao sa krpljenja i naravno da malo poziram pred kupacima. Vetric je bio fin za pariranje kupole pa sam se dobrih pola sata zezao, a po obicaju malo neodgovorno sam to radio samo u papucama sto je na kraju rezultiralo klizanjem i uvrtanjem noge. No nije bilo nista strasno. Kasnije smo na splavu ispijali pivo. tjs. ja pivo a Maza mleko i pripremali se za ribolov. To vece riba je slabo radila, Maza je upecao jedno sarance koje je pustio posto nije bilo u meri. Negde oko dva sata posle ponoci oprostili smo se sa cuvarom splava i jos nekim momcima koji su pobegli iz Bora da bi se opustili u tisini na jezeru, otisli smo u sator na spavanje.

Sutradan, posle jutarnje kafice pozdravio sam se sa Mazom i krenuo put Bora da zavrsim posao i da se konacno vratim kuci. Po zavrsetku posla krenuo sam kolima za Boljevac i na raskrsnici za Borsko jezero prelomio sam da bi bilo dobro da odem jos malo do jezera i da se odmorim. Popodne na jezeru proveo sam u kuliranju na splavu, sacekao sam Mazu i njegove kolege da se vrate sa ronjenja. Malo smo se zezali, i predvece krenuo sam kuci, svratio do Bora da se vidim sa Robertom i nesto posle ponoci stigao kuci.

Sutradan dok sam odmoran i zadovoljan krenuo u resavanje novih obaveza, u glavi mi je bila misao da li je moguce da coveku tako malo treba da bude srecan i zadovoljan?