Niska banjaVec par dana dogovaramo se da u subotu idemo na letenje u Nisku banju. Super, posle skoro cetri nedelje ponovo idem na letenje. No kako to kod mene obicno biva u petak vece sam obecao drugu da izadjem kod njega u diskoteku gde vec treci petak dovodi igracice. I normalno u krevet sam uskocio oko 5 sati ujutru, a vec u oko 6 sam morao da ustanem da bi se spakovao i stigo do Zajecara odakle bi put nastavio sa Radetom i Edijem ka Niskoj banji. Uz put u Knjazevcu pokupili smo Marka, novajliju u nasem letecem drustvu. VlasotincePosto Marko nema kacigu a nije se ni potrudio da je nadje (ja sam imao jos dve viska kod kuce), morali smo do druga u Nisu da pozajmimo kacigu za njega. Svratili smo i da kupimo dorucak (cuvenu gurmansku pljeskavicu) i zurimo u banju da stignemo sto pre na start jer po prognozi vetar treba da pojaca. Brzo doruckujemo, i pravimo plan za letenje. Prvo polece Marko, kako bi ga ispratili posto ima najmanje iskustva, pa Edi koji nije leteo puna tri meseca zbog povrede na skijanju, pa ja i na kraju Rade koji je leteo dan ranije pa je meni prepustio prednost. Cim je Edi poleteo bilo mi je jasno da je vetar poceo da pojacava, ali jos je moglo da se poleti i ja nisam hteo da propustim priliku. AkrobateImao sam muke da se uvucem u sistem koji sam pozajmio i tako sam ostao da sedim u njemu samo na pola d…ta. Nisam imao na sistemu speed i sa mukom sam probijao vetar. Ubrzo mi je postalo jasno da necu moci da dobacim do mesta gde su Edi i Marko sleteli, i vec sam poceo da trazim alternativu za sletanje. Prvo sam pomislio da okrenem niz vetar preko banje i dodjem do stadiona ali sam odustao od tog rizika jer sam prvi put leteo sa pozajmljenim paraglajderom tako da nisam najbolje poznavao negove karakteristike. Odlucio sam se da sletim pored jednog malog kamenoloma koji mi je bio najblizi. To mi je uspelo bez vece muke iako je tu bio manji rotor i sleteo sam zbog jacine vetra unazad. Odmah sam pozvao Radeta da mu javim da je sve u redu i da ne polece posto je vetar previse jak na sletanju. Posto smo se okupili u centru banje, poceli smo da se dogovaramo sta dalje. Bilo je opcija da se muvamo po Niskoj banji ili da prihvatimo poziv (koji je u medjuvremenu stigao) od drugara iz Vlasotinca da odemo do njih na letenje i druzenje uz rostilj kod njih. Pogled na VlasotinceJednoglasno smo prihvatili njihov poziv i tako krenusmo za Vlasotince putem koji je Rade izabrao, a koji se ispostavio ko u narodnoj izreci “preko prece, naokolo blize”. Kako bilo nista nije moglo da nam pokvari raspolozenje pa cak i vetar koji je i dalje jako duvao. Stizemo u Vlasotince i dok smo nasli kafanu u kojoj radi Zoki, nas prijatelj letac, mene je uspeo da zbuni lik koji mi se javio na mobilni na engleskom jeziku sa stranim naglaskom a brojem iz nase zemlje (064……). I dan danas mi nije jasno da li me neko zezao a ako nije odakle me je nasao., jer rece da je iz Juzne Afrike i da se zove Ghandr i da bi voleo da proba da leti i ako bi ja mogao da mu pomognem…

ParawaitingPosto smo nasli kafanu, pozdravili se sa Zokijem i narucili po pivo, dosao je u drugi lokalni pilot Beca. Malo smo popricali, pogledali slike sa ranijih druzenja resili smo da odemo do sletista kako bi videli gde i kako se slece. Sletiste je prostrano i bezbedno, nalazi se na sportskim terenima i pored gradskom kupalista na reci Vlasini. Tu smo sacekali da se pojavi i Goran, letac iz Leskovca.Goran i paratrajk On dolazi u velikom stilu, sa paratrajkom (koji je on sam napravio) na stojadinu koji vozi njegov prijatelj. Resili smo da odemo na start i tamo sacekamo da vetar oslabi. Skupilo se fino drustvo, bilo je i publike i uz salu i pricu strpljivo smo cekali da oslabi vetar. Ali on je i dalje nemilosrdno duvao. Polako su nas napustili verni posmatraci, a mi se nadali da i dalje ima sanse da se poleti. Oko 18 casova, posto sam nesto ranije ubedjivao drustvo da se spakujemo i krenemo, resio sam da probam da podignem glajder i da im dokazem da nema sanse da se leti. druzina na startuKako sam podigo glajder tako sam odlucio da poletim, i u par koraka polako sam krenuo na gore i napred. Odmah sam krenuo na padinu , vetar je bio jak, jedva sam probijao napred, pokusavjuci da me ne prebaci preko brda. U jednom delu poceo je nispon, sletiste jos nisam video od brda koje sam trebao da preletim, a nisam ukljucio variometar resio sam da sletim u jedan vinograd blizu starta. Bez muke mi je uspelo, ostali su brzo dosli da mi pomognu da se vratim na start. Goran approachingGoran iz Leskovca resio je da poleti i pomogao mi da odlucim da poletim jos jednom. Poleteo sam ponovo i krenuo istom putanjom. Brzo mi se i Goran pridruzio, ja sam se jedva probijao jedva odrzavajuci istu visinu koja bi mi bila dovoljna da preletim brdo koje me deli od sletista. Goran je polako isao gore i napred cak i sa povucenim usima. Kad sam uspeo da preletim brdo ozario sam se jer je sletiste bilo ispod mene i sad je bilo jasno da cu da dobacim bez problema. U par naglih zaokreta izgubio sam preostalu visinu i bezbedno sleteo. Brzo sam dohvatio aparat i napravio par slika kako Goran slece.Goran slece Cim je sleteo javili smo ostalima da ne polecu. Dok smo se pakovali Goran je odlucio da poleti paratrajkom. Dok su ostali stigli mi smo skinuli trajk sa auta ali je vec pao mrak. Ostali su pokusavali da odgovore Gorana od poletanja ali on je ostao pri svome. Pomogli smo mu da se spremi za poletanje, ubrzo je i poleteo. Verujte da je bilo zanimljivo gledati ga kako polece. Pokusao sam da napravim neku sliku dok je bio u vazduhu ali bilo je toliko mracno na nisam mogao da ga nahvatam aparatom.

pripreme za nocni letPosle par krugova sleteo je bezbedno ko profi. Spakovali smo opremu i krenuli do Zokijeve kuce gde je organizovan rostilj i druzenje. Uz ice i pice, dobru atmosferu doslo je i do “bratimljenja klubova” predajom rucne testerice. bratimljenjeBrzo je doslo vreme za rastanak, na polasku Goran se popeo na krov automobila i upalio motor trajka da bi nam dobrim vetrom pozeleo stretan put. Kako je dao gas tako je i auto krenuo, toliko je trebalo Beci (nadam se da nisam pogresio) da udje u auto. Izbacio ga je iz brzine, pustio kocnicu i uz pogon paratrajka napravi par kruga na ulici.

Voznja paratrajomobilomMozete da zamislite face prolaznina koji su prolazili ulicom. Bilo je smeha , cudjenja, ma svasta. Slikali smo se grupno, pozdravili i mi smo polako krenuli kuci. Ne znam koliko kilometra smo prosli a ja sam se uspavao (sto zbog prethodne neprospavane noci, sto zbog spricera). Pred polazakKako bilo probudio sam se tek u Zajecaru ispred Edijeve kuce. Seo sam u auto i polako sam krenuo put Boljevca, zadovoljno se prisecajuci druzenja od tog dana. Stigao sam nesto pre tri sata ujutro, i samo sam se umio i bacio u krevet. Sutra dan je bio uskrs i moralo je da se poradi na nekom prasencetu.

Ovako se sutradan nastavilo

Hvala svim prisutnima koji su bili tog dana na lepom druzenju. (ne bi da ih nabrajam da ne ispustim nekog)

Pozdrav

News Reporter

17 thoughts on “Tri dana za pamcenje

  1. Moji svi komentari kod tebe liče jedan na drugi. Ali šta ću kad se isto osećam kad pročitam svaki tvoj tekst. Kao da sam se ja upravo vratila sa ta tvoja “tri dana za pamćenje”.

    Nadam se da ću i ja uskoro imati jedan dan za pamćenje… pozdrav i vidimo se… 😀

  2. Ja definitivno nikada u životu neću imati priliku da probam ove tvoje egzibicije. Da kažem da mi je žao, i jeste na neki način, ali strah od visine je toliko veliki da guši.
    Ovde sam bezbedna, mogu da uživam u letenju kolko me volja bez ikakvog straha , samo me ponekad prodje neka jeza … 🙂

  3. A i to je diskutabilno. Ako je “tandem” ograničen nosivošću (u kg) neće ići, il’ da se odmah bacim na “držanje crtice” što bi rekla ova moja starija 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *