Flying man’s blog

Proslogodišnje takmičenje u preciznom sletanju, bilo je dobra najava za ovogodišnje državno prvenstvo. Loša prognoza uticala je na to da se malo dvoumim oko odlaska, ali ipak je prošlogodišnje druženje i dobar provod prevagnulo.
Za Rašku smo krenuli u petak, kasno popodne, kako bismo se smestili i odmorili pred takmičenje. Odmah po okupljanju u motelu “Dušanov konak”, prijavili smo se za takmičenje, pozdravili se sa kolegama, i ubrzo smo se obreli u diskoteci “Arena”. Kasno smo stigli, a u Raškoj u svim lokalima fajront je u 00.30 posle ponoći. No, to nas nije sprečilo da popijemo koju turu, da se sprijateljimo sa šefom lokala i da za sutradan rezervišemo sto pored atraktivne plesačice.
Subota, prvi takmičarski dan. Nema letenja zbog jakog vetra, ali veliki broj pilota to koristi da bi pokazao svoje ground handling egzibicije (svaka čast Bujketu), puštaju se kajtovi (čestitke za Gorančeta iz Vršca). Domaćin se potrudio da nam ne bude dosadno, obezbedili su besplatno pivo na točenje, odličan gulaš, i specijalitet sa pečurkama (nisam ga probao, ali kažu da je bio odličan). Ni gosti ne ostaju dužni, pa se ubrzo organizuju vesele grupice letača, koje fino đuskaju uz muziku sa ozvučenja svojih automobila. Tu već glavno slovo vode Timočki rendžeri (Rade, Edi i Bane), Talični Tom (Beca), Milica, Vlada Grunf i jos poneki. Ako sam nekog izostavio neka se slobodno javi. E tu je bila i mala Nađa, koja još ne leti, ali zato uspešno jaše na rancu. Na sreću nestalo je piva, pa još uvek trezni odlazimo do sobe, da se sredimo za večeru i izlazak. Poučeni iskustvom od predhodne večeri, odlazimo ranije u diskoteku. Vrlo brzo je sve puno, pridružuju nam se i kolege letači iz drugih klubova, dok Talični Tom vodi glavnu reč u druženju sa plesačicom. Posle fajronta odlazimo nazad u motel, ali umesto na spavanje, nastavljamo druženje sa prijateljima iz Vršačkog Berkuta. Jadni konobar, pred zoru gasi i svetla u rashladnim vitrinama, ni bi li nas oterao na spavanje. Tradicionalno budim Marka (aka Šumski) da skuva kafu, što on i ovaj put nije učinio.
Nedelja, drugi takmičarski dan. Stižemo na sletište, gde je dogovoreno okupljanje pred sam polazak prve grupe letača, u kojoj sam i ja. Pošto smo stigli na start, nije bilo mesta opuštanju. Odmah se spremamo za poletanje, polećem bez problema još mamuran i neispavan od burne noći. Ali zato slećem još malo pa u Novi Pazar. Ni drugi moj let nije bio ništa bolji, ali su tu drugari iz ekipe Aresa, koji imaju dobre rezultate pa tako takmičenje završavamo na drugom mestu, iza ekipe “Gugi parapro”, a ispred Niškog Grunfa. Po pojačanju vetra, neki su leteli rekreativno. Takmičenje je prekinuto, nažalost uz jedno stoliranje glajdera, što je rezultovalo lomom ruke. Ovom prilikom povređenom pilotu želim da se što pre oporavi, i da se vrati letenju. Državno prvenstvo nije uspelo, ali je zato liga priznata. Pobednici su Pavle Marinković u muškoj, i Milica Marinković u ženskoj konkurenciji.
Dobri domaćini, iz paraglajding kluba “Golija” iz Raške, organizovali su i svečanu dodelu nagrada, ručak i muziku. Veselje i ovaj put nije izostalo. Polako, letači su napuštali druženje, jer su mnogi imali dug put do kuće. Još jedno dobro posećeno i organizovano takmičenje je završeno. A domaćini su nas zadužili da se i sledeće godine odazovemo njihovom pozivu.

Prognoza za nedelju po NOAA-i, obećavala je letenje u popodnevnim časovima. Pre podne bilo je sunčano, ali je vetar jači, pa smo se na startu, na Tupiznici, okupili oko 14.30h. Nismo gubili vreme, jer je nebo pocelo da se zatvara, i najavljivalo je kišu, a vetar je na momente menjao pravac. Ovaj dan smo planirali za trening preciznog sletanja, kako bismo se malo pripremili za drzavno prvenstvo koje se odrzava sledećeg vikenda u Raškoj. Rade je pvi poleteo, i krenuo u ravnicu, gde je sve više počelo da usisava. Ja sam poleteo odmah za njim, napravio sam jedan krug na padini i pošto je bilo malo turbulentnije, odlučio sam i ja da krenem u ravnicu i da tamo potražim sreću, pa ako je nema, da sletim na ranije postavljen cilj. U međuvremenu, vetar na startu duvao je sa boka i leđa, pa Miki nije mogao da startuje. Dok je Rade nisko iznad cilja vrteo nulu i pokusavao da sleti, ja nikako nisam uspevao da nađem rupu u dizanju, kako bih išao na dole. Vozim samo pravo dobrih kilometar do dva i konstantno se penjem. Nije to bilo strašno penjanje, negde oko 3-4m/s, i lako bi se pobeglo u spirali, ali ja još pratim razvoj i razmišljam da zavrtim i odem na gore. Kad sam pogledao iznad Tupižnice, baš se zacrnilo nebo. Ipak sam odlucio da bežim na sletanje. Vetar je u međuvremenu i na sletištu promenio pravac, pa pravim prilaz za sletanje preko sela. Nisam bio ni preterano loš iako je vetar dosta muljao na sletištu, sleteo sam relativno blizu centra (na oko 4 m).
Tu se dogovaramo zbog nastale vremenske situacije da promenimo start, dok su Miki i Martin sišli po nas, Rade i ja smo se spakovali. Na našu žalost, nebo se raščistilo, ali smo ipak otišli na drugi teren. U međuvremenu i vetar je skoro stao, pa nismo mogli da poletimo. Odatle se selimo na školski terenčič, gde Martin i Robi vežbaju prednji start. Imali smo i posetu, seljaka kome je neko javio da izvodimo manevre iznad i u njegovom žitu, pa je brže bolje došao da se raspravimo. Ipak, bio je prijatan, i posto je video da mu ne gazimo žito, složio se da možemo i dalje da koristimo njegovo imanje za manevre. A možda se i uplašio, jer je razgovarao sa mnom. Vrlo brzo nas je napustio i zamolio nas da mu ne upropaštavamo letinu.
Prođe još jedan lep dan, vreme se kvari, ali nadamo se da će do državnog da se stabilizuje, pa se vidimo tamo.

Posle dužeg vremena red je da napišem nešto o letenju. Tekstova nije bilo, iz razloga što nije bilo ni letenja. ‘Oću reći, ja nisam leteo. Ove godine, ovo mi je bio treći odlazak na letenje, prvi je bio samo jedan desant, drugi parawaiting, a ovaj treći…

Na ovaj treći odlazak, trebalo je da idemo samo Rade i ja, ali se posle i Edi pridružio. Prognoza je obećavala, ali sutradan kad sam ustao i pogledao kroz prozor (inace od kuće vidim mesto sa kog letimo, iako je 20-tak km udaljeno), nebo se zatvaralo i po dimu sa okolnih kuća i zgrada zaključio sam da je na Tupižnici verovatno jak vetar. Dogovor je bio da Rade krene iz Zajecara i da me pokupi u Boljevcu, a Edi da krene za ženom i klincem, preko Knjaževca, da pokupi Martina za retransport. Kad mi se Rade javio, rekao sam mu da mislim da neće biti ništa od letenja, ali je on rekao da idemo, pa makar i na izlet.
Kad smo stigli na start, kumulusi su bili na sve strane, vetar malo jači, ali ništa strašno. Brzo se pripremamo, Edi kreće prvi i u trenu izlazi iznad starta. Rade pokušava da startuje, ali vetar je na trenutke jak za njegovog Kiss-a. Dok se on sprema da ponovo startuje, krećem i ja, vetar je u tom trenutku zbog termike promenljivog pravca, što mi pravi probleme pri poletanju, i primorava me da izbegavam oštre stene. Pošto sam sve odradio kako treba, brzo se pridružujem Ediju u jedrenju. Edi sa većom visinom kreće ka stubu, koji je malo iza starta, i vrlo brzo ide gore. Ja stižem dosta nisko, imam problema sa rotorom, ali ništa strašnije. Kad sam počeo da vrtim u stubu, Edi je već krenuo ka Knjaževcu. U međuvremenu, poleće i Rade, i polako, prvo na padini, a posle i u stubu, izlazi do nas. U trenutku kad sam krenuo za Edijem, on se okreće i vraća se nazad. Kako mi se približavao pomislio sam da je odustao od preleta, i učinilo mi se da jedva probijam vetar (imam problema sa speedom), bacam pogled ka GPS-u i u tom trenutku vidim da mi je brzina u vetru 1-2 km/h. Odlučujem da krenem u ravnicu, pa ako i iscurim, da sletim blizu sela kako se ne bih patio po planini. To mi je i bila greška, Edi se vratio po nas da krenemo zajedno u prelet. Međutim, ja ni radio stanicu nemam jer je na popravci, pa pravim grešku sa izlaskom u ravnicu, dok se Edi i Rade dogovaraju preko stanica da krenu ka Knjaževcu. Dok su oni visoko ispod baze, koja je bila preko 2000 m, ja polako ali sigurno curim. Pokušavam da stignem ispod jednog kumulusa koji se formira, stižem do njega ali se on posle nekoliko krugova rastura. Pogledom pratim Edija i Radeta koji sa velikom visinom lete u pravcu Knjaževca. Vrtim se levo-desno tražeci neko dizanje, opet mi polazi za rukom, i taman kad sam pomislio da ću da uhvatim priključak i da ih stignem do Knjazevca, moja nada se raspada zajedno sa stubom u kom sam bio. U tom trenutku ravnica se skroz očistila, samo je u planini bilo kumulusa. Očajan, još jednom pokušavam da se iščupam, okrećem niz vetar pravo ka planini, ali dolazim dosta nisko da bih uspeo da se izvučem na padini. Uživam u trku preplašenih srna, koje beze ispred mene, i posle par minuta slećem. Na putu ka Knjaževcu, Edi doživljava ogromnu asimetriju (ostale su mu napumpane samo 3-4 komore), po ispravljanju dolazi do frontalca. Uspešno je ispravio sve to, nastavlja da se penje, prestiže Radeta i stiže do Knjaževca. Sleteo je na fudbalski stadion, dok Rade sleće nekih 500m iza, na ulazu u sam grad. Retransport funkcioniše odlično, i brzo se okupljamo u Knajževcu, u nekom lokalu (zaboravio sam mu ime). Posle kraćeg odmora, uz sređjivanje utisaka, odlazimo do školskog terena, gde učimo Suzu, Edijevu ženu, da leti. Malo se tu zezamo, pravimo po par poletanja i krećemo za Zaječar. U povratku, Rade zove svoju ženu Tanju, da nam organizuje klopu, što ona naravno i čini. Malo se družimo uz klopu i pivo, prepričavamo doživljaje, planiramo nove akcije. Posto smo umorni, a sutra je novi radni dan, ne zadržavamo se previše, Edi me vozi nazad do Boljevca (na čemu mu se od srca zahvaljujem).

I tako, prođe još jedan divan dan, u letenju i druženju sa prijateljima, i ponoviću po ko zna koji put “Može li čovek da bude srećniji?”…

U periodu od 13 - 20. januara, na Rtnju, držao sam školu snowboarda. Polaznici škole bili su Ana i Ivo iz Bora. Zbog neizvesnosti sa snegom, smeštajem i još nekim stvarima, nisam smeo, nažalost, da se upustim u organizaciju iste, za veći broj polaznika, mada, kako se kasnije ispostavilo, ipak bilo je uslova. Na svu sreću vreme nas je poslužilo, tako da smo imali snega tokom svih dana našeg boravka na Rtnju. No, da krenem redom.

Na rtanj, smo stigli 13. januara, oko podneva, i odmah smo otisli na ski stazu. Prvi dan, po lepom sunčanom vremenu, iskoristili smo da podesimo opremu, i da se Ana i Ivo upoznaju sa stazom i prodju osnove. Na stazi je bilo jos skijasa, pošto je bio vikend, ali to nam nije smetalo da odradimo stvari koje sam isplanirao za taj dan. Po povratku sa ski staze, smestili smo se u sobe, večerali i vrlo brzo otišli smo umorni na spavanje.
Sutradan, odmah posle doručka, otišli smo na stazu i krenuli sa školom. Toga dana bili smo sami na stazi. Ana i Ivo, bili su uporni tako da smo se i posle ručka vratili na stazu, i umesto planirana tri časa dnevno odradili punih pet. Tako se nastavilo i ostalih dana, što je dalo dobre rezultate i video se brz napredak. Sutradan na stazi nam se pridružila i grupa izviđača iz Zaječara, koji su na Rtanj stigli prethodnog dana, tako da smo imali gužvu na stazi, ali bilo je zanimljivo družiti se sa njima. U trenucima dok su Ana i Ivo vežbali sami, ja sam to vreme iskoristio da vozim za svoju dušu, tako da sam vrlo brzo ušao u dobru kondiciju, i mogao sam da ludujem po stazi do mile volje. Povremeno, pojavljivali su se još neki borderi - početnici, kojima sam pomagao savetima koliko sam mogao. Najmladji zainteresovani border, tjs borderka ja mala Vasilisa iz Jagodine, koja je osetila čari snowboardinga u spustu zajedno samnom na jednoj dasci. Bila je baš oduševljena, tako da je iste večeri upitala svoju čarobnu lampu, hoće li joj tata kupiti snowboard. Naravno dobila je potvrdni odgovor, pa od sledeće godine i ona ulazi u naš sport.
Par dana, pred sam kraj, Anu je sustigao umor, pa je imala malo problema sa vožnjom, ali je to svojom jakom voljom i upornošću prebrodila. Ivo je pravio malo više pauza, tako da je konstantno dobro vozio. Poslednjeg dana, temperatura je bila u porastu, sneg se topio, a mi nismo imali previse volje da se kvasimo, tako da smo vreme do polaska iskoristili da se spakujemo bez žurbe i da se odmorimo gledajući tenis, na australian openu.
Bili smo smešteni u odmaralištu na Rtnju, sa solidnom uslugom i pristupačnim cenam i ljubaznim osobljem.
Škola je organizovana u saradnji Kluba ekstremnih Sportova “Rock & Ice” iz Bora i Kluba ekstremnih spotrova “Alien” iz Boljevca. Na kraju samo mogu da zakljucim da su Ana i Ivo uspesno savladali osnove snowboardinga, mada im treba da provedu dosta dana na snegu kako bi sve doveli na svoje mesto. Ovom prilikom im se zahvaljujem, na upornosti, strpljenju i želji da uče i voze bord.

I samo da vam kažem da sam se i ja super odmorio i naspavao, nadisao svežeg planinskog vazduha i uživao u svakom trenutku provedenom na snegu.

Zbog poslednjih događaja na 381 sistemu, na kome sam bio prvo običan član, pa moderator, pa opet običan član, i zato što sam skoro od samog pocetka bio na tom sistemu, mislim da mogu i treba nešto da kažem.
Verovatno je Tanja bila malo prenagla u svojim odlukama, ali mislite li da je njoj bilo lako da tako nesto zatraži od blogera na svom sistemu? Mislim da se tako nešto ne traži iz čista mira i bez razloga?
Dobijali su od nje i njenog sistema puno, a kad je “jednom” ona od njih zatražila nešto, oni su joj okrenuli leđa. Ni od koga nije tražila da prestane da bude prijatelj sa njim, samo je zatražila da ga ne dovode kod nje u goste.
O njemu ne vredi ni pričati. Prvo je varao na glasanju za naj blogera, pa je drugo minirao, pa je uvređeno, “u velikom stilu” odlazio sa 381 sistema, pa se posle vratio za funkciju super moda, pa je izbačen zbog vulgarnosti i još nekih stvari , a na kraju posle svega, nema obraza i ponosa pa opet dolazi pod različitim nickovima. A on i dalje koristi svoje prijatelje da dolazi na sistem 381 za svoje prljave radnje. Kad sam joj kao moderator na forumu, rekao da ga ne vraća na forum posle njegovog, opet pominjem “odlaska u velikom stilu”, sa rečima da se nikad više neće vratiti, da mu ponos i ko zna šta sve još ne dozvoljava… Ona ga je vratila, dala mu super mod funkciju, rekavši da svako ima pravo na šansu da se promeni.
Zar ona nije bila isuviše fer, prema njemu, zar nije pokazala da ume da prašta?
Dugo ga je Tanja trpela, i nije pravila pitanje što dolazi na blogove svojih prijatelja. Nije samo ona postavila uslov blogerima da biraju, već je i on svojim ponašanjem doveo dotle Tanju i sve svoje prijatelje. I da li je on stvarno tako dobar prijatelj, za koga treba podmetnuti leđa. Ne radi li on loše svojim “prijateljima” ovakvim svojim ponašanjem, ne krije li se iza njihovih leđa? Nije li on parodirao odličnog i kvalitetnog blogovskog, na blogu blogzmajkovski?
I sad je on dobar, a Tanja loša?
U jednom postu je osoba koju cenim, rekla da neće imati problema da pokaže prstom na pokvarene i lose ljude u svojoj firmi, kad dođe trenutak za istinu. I tu me je oduševila, treba za tako nešto hrabrosti. Nažalost, izgleda da nema mnogo takvih, izgleda da ih takve osobe drže u šaci iza lažnog prijateljstva.
Ne oseća li se Tanja, izdanom i uvređenom od prijatelja? Ne misli li ona da ostali na ovaj način podržavaju dotičnog i njegovo ponašanje?
Tanja, koliko god da mi je krivo i žao, i ako ugasiš sistem, imas pravo i punu moju podršku.